Nervira me što se veliki jaz pravi između bogatih i siromašnih. Bogati kupuju stanove, kuće, kola, a siromašni jedva imaju za hranu. Srednja klasa-nestala.
E pa dragi kolega, nemoj mi sad te fore ne radimo ono što ne treba, kad ti imaš emocije, a moje su off. Ne razumem zašto muškarci ulaze u kombinacije sa ženama od kojih su slabiji. Kad si mislio da možeš šta hoćeš, kad si hteo da se zaljubim da bi mogao da me manipulišeš i imaš kad hoćeš - mislio si da si pametan. Sada kada ja sa tobom igram kako mi se sviđa, kad te iskuliram, kad ti kažem da služiš za jednu stvar, da mi je komunikacija sa tobom naporna i da sem fizičkih potreba, ne želim ništa, sad kao ne bi trebalo da budemo u takvom odnosu. Nije valjdaa.... ja sam poznata po tome, da sve takve manipulatore prevaspitam, da ne znaju šta ih je snašlo.
Skoro mi kaže drugarica da jedna devojka ima interesovanja prema meni, ali da neće da priđe jer je anksiozna. Znam koja je to devojka i uvek mi je bila čudna. Osudite koliko hoćete, ali ja nemam volje da budem nekome psiholog niti da ulazim u odnos s ljudima koje trebaju psihološku pomoć.
Kolege iz tima su me godinama ganjale da im dam recept za pitu od jabuka jer je svima bila prefina ali sam iz fore odbijao kao obiteljska tajna itd. Par pura godišnje bi ispekao tepsiju i odnio i im na posao da se časte jer inače volim raditi kolače. Prije par dana mi je bio zadnji dan, uz naravno oproštajnu feštu i sve poslao sam grupni mail cijelom timu sa zahvalama i receptom u prilogu.
Ja sam ona osoba koja sve što može danas ostavi za sutra.
Pokrenula sam privatni posao i osećam se kao budala jer ne umem da naplatim. Umesto da cene formiram naspram utrošenog materijala i rada, kao i naspram onoga koliko ja smatram da treba da zaradim za svoj rad, ja gledam koliko bi potencijalna mušterija platila i koliko joj nije skupo.
Sviđa mi se djevojka koja ima invaliditet jako i sjajan humor. Rado bih joj priuštio sve na svijetu! Ja nemam to što ona ima, ali imati će i biti moja kraljica!
U firmi u kojoj radim važi neko čudno pravilo da su ljudi koji vrede i rade prepušteni sami sebi, a one malo drugačije šalju na obuke, mentorišu, stimulišu raznoraznim bonusima ne bi li počeli da rade bolje...
U dogovoru sa još par kolega rešila sam da dignem ruke od svega. Radim samo koliko moram. Ne, nemam sad mentore, nemam bonuse, nemam ništa ko i gore pominjani, ali nemam ni prekovremeni rad od kuće, laptop od 3 kg u torbi, nemam stres, pritisak. Imam svo svoje vreme nakon radnog vremena, vikende, dobro raspoloženje. Posle 7 godina shvatila sam poentu... i hvala im.
Najbolja taktika da provučete muškarca jeste da ga ne primećujete. Najbolji frajer, zgodan, lep, sportista, sve ga devojke gledaju. Ja, štreberka, salce tamo ovamo, lepa na svoj način, ali zato, samo ignorisanje. Gde god da se sretnemo, sednem tako da mu okrenem leđa, pogledam ga u prolazu, ali nezainteresovano. Malo malo, eto njega, izlazi na ista mesta (ranije je izlazio na druga) koja volim, uvek gleda da sedne kada dođe nakon mene negde gde me može videti, kad ja šetam, a ranije nije izlazio iz automobila, šeta takođe da se sretnemo. Tako da, samo ignorisanje.
Imamo obiteljsku građevinsku firmu. Od osnovne škole sam uključen u poslove koje smo imali. Osnovna škola zaduženje je bilo ponekad otići u dućan po gablec- ako sam išao sa tatom na gradilište. U srednjoj školi sam išao na gradilišta nositi cigle kako bi se digle na viši kat, dodavanje crijepa kod pokrivanja kuće. Fakultet sam proveo tako da sam uskakao na mješalicu kada je bilo kratak rok- a to je bilo skoro svaku subotu. Sada nakon svega toga prošlo je 15 godina, vodim tu firmu i vidim koliko je sve ono prije bilo dobro za ovo kako je sada.