Nekim ljudima zaista ne želim ništa lepo. Najedite se go*ana.
Psiholog mi je rekao da moj otac nije kriv za moju anksioznost i depresiju (godinama me je kritikovao, omalovažavao, vršio pritisak na mene, smejao mi se, vređao me i nikad mu nisam bila dovoljno dobra).
Sjedila sam na jednoj klupi u dječjem parku, došla je neka mama sa kćeri i pecivima, one su to jele i igrale se, na ljuljačkama, i toboganu, ta mama je svoje pecivo pojela, a kćer je pojela pecivo do pola i ostavila u vrećici na klupi, kada su one otišle ja sam došla do tog pola peciva otvorila ga i pojela, nisam imala novaca da si kupim.
Zašto sam prošla bolje na ljubavnom polju u odnosu na moje drugarice? Zato što nikada nisam ni u čemu pomagala muškarcima. Novac, emotivna podrška, zaštita, podilaženje, ama baš ništa od toga im nisam dala za razliku od mojih drugarica koje su pružile mnogo a dobile suze, patnju i razočarenje.
Imam devojku a volim dobre ribe da peglam, da li imam problem?
Danas nam je prva godišnjica braka i dobila sam mali buket šarenih ruža iz supermarketa.
Ne očekujem previše, ali ovo me baš razočaralo.