Pitam se zašto neke žene ljubomorišu i ogovaraju fizički aktivnu ženu? Vežba 2 sata svaki dan, prelazi 20 km peške... Pa sestro, svojim nogama pešači ne tvojim. Vežba svoje telo ne vidim zašto bi se to ikoga ticalo.. Ako hoćeš, idi i ti to isto radi...
Čitam ovde koliko vas je imalo po 20 do 50 partnera. Ok je tako ste željeli ali nemojte da vrijeđate nas koje smo imale nekoliko ili smo čak godinama s jednim. Volim svog muža i ako mi ikada dođe ja cu mu predložiti da to uradimo skupa, jer sam i ja njemu prva. Ne znam da li smo mi zaostali ili je neko čudno vrijeme došlo pa te gledaju kao ludaka ako nisi imao mnogo seks partnera.
Imam muža, dvoje divne djece ali i dalje volim osobu od prije 7 godina i često razmišljam kako bi bili divna obitelj. Tada nije bilo naše vrijeme ali jest mjesto i tu je zauvijek u srcu, ta bol.
Ovo je drugi put u životu da se razočaram u sve oko sebe. Prije sad već 8 godina jako sam se razboljela, bilo je jako teško stići na sve termine i sve obaveze kući riješavati sa malim djetetom. Nigdje nikoga nije bilo, čak su bili ljuti jer ne dolazim na slavlja i ne družim se kao ranije. Sad mi se dešava slično, nakon bezazlene stvari koja je okrenula moj život naopačke vidjela sam kakvi su svi oko mene, rodbina, prijatelji, suprug. Ja sam uvjek bila ta koja je sve za druge radila, da obradujem, iznenadim, olakšam, shvatila sam da sam sama sebi kroz to bila najveći neprijatelj i sad sebe stavljam kao nekada davno na prvo mjesto.
Iako me svojom bahatošću mladi (moja generacija i mlađi, svi od 18-30 godina) ponekad užasno nerviraju, veoma mi je drago što imaju stav i što ne daju da ih svako zaje*ava, naročito kada je posao u pitanju. Zato više ni na mom poslu ne prolazi ono: -Ako ti nećeš/ne možeš, ima ko može! Radnici jedva sastave pola godine pod tim uslovima i s tim zaje*ancijama, malo ko više da mu se kaže bilo šta, a i meni su vala dali vetar u leđa malo. Više ni ja ne mislim da su šefovi i uprava neprikosnoveni, da je mušterija uvek (i zauvek) u pravu, i da je moje samo da ćutim i što više doprinosim jer eto primam platu.
Zauvek ću te pamtiti.
Planiram svadbu, čekam bebu, srećna sam i lepo mi je. Ali eto…. Pomislim na tebe i bude mi žao što smo tako lako odustali od nas.
Možda kad sve prođem, kad, kako bi ti rekao, odustanemo od svega oboje, odlučimo da je vreme za nas❤️
Najbolji prijatelj mi tek nakon 7 mjeseci hodanja sa curom, govori da ima curu, njeno ime i da ima namjeru da je zaprosi i da bi ja mogo bit kum do kraja godine. Reko hvala, neću moći kum nije dugme, a Bgm ni budala.
Prirodno sam vedra i nasmejana osoba, bar tako drugi svedoče. Juče me je ćerka iznenadila upitavši “Mama zašto se ti nikad ne smeješ?”. Dosta. Dosta sa besomučnim peglanjem, pranjem, brigom da ne propustim nešto zakazano. Koliko uhvatim u letu, a da mi osmeh stalno bude na licu, da nisam džangrizavi premoreni skot, toliko od mene. Moja je odgovornost da me gleda srećnu kako odrasta i podjednako je važno kao da budu opeglani, zategnuti i čisti, ako ne i važnije.
Je*em ti postporođajni period i sve što ide uz njega. Za sat vremena sam promenila 100 mišljenja, mrzela sam muža, volela sam ga, ohladila sam se, uželela sam se (čovek za sve to vreme spava umoran i prehlađen). Tako je i za sve druge u porodici. I sad kažem sebi: saberi se ženo i ne tupi ga više! Samoj sebi sam naporna, kamoli drugima 🤦♀️
Na posao sam došla da radim, ne da se družim, niti muvam, osim ako se ne desi neka posebna energija. Ne znam zašto mnogi ljudi imaju potrebu da kolegama pričaju o svojim veoma privatnim stvarima, porodičnim odnosima i slično. Tu smo zbog posla a ne ličnih upoznavanja. Još je gore što su upravo takve osobe uglavnom najveći licemeri.