Većinu života proveo u suzama, žrtva fizičkog i psihičog nasilja u djetinjstvu, problemi u familiji i tako bez kraja. Bio na korak od samoubojstva u osnovnoj školi još. I gledam sada sa svojih dvadeset i nešto godina, nisam dopustio da me traume iz djetinstva dokrajče. Postao jako izbirljiv što se tiče društva, izbacivao ljude kz života zbog sitnica jednostavno zato što ništa više nisam tolerirao. I gledam sada sretniji sam nego ikad, okružen ljudima koji me vole, mojom ljepšom polovicom. Ne znam dalo će ikome pomoći, ali sad vidim. Kad ste na dnu, nije lako. I ne znam ni sam kako sam izdražao sve to, ali nakon tog dna ne može gore. Sve dođe na svoje ljudi moji ❤️
Muškarac sam i svoju kćerku odgajam da ima visoke kriterije kad je muškarac u pitanju , i što se tiče izgleda, i što se tiče karaktera a bogami i novca. Imala ih je i njena majka pa sad uživa i zavide joj prijateljice, komšinice, rođake i moje sestre.
Ne volim kad dođem sa ispita koji sam položila i samo ja budem euforična, a članove porodice boli uvo i ne reaguju.
Mislim da dosta problema sa kojima se suočavamo kao odrasli počinju u djetinjstvu. Ja sam svoje provjela kao posmatrač oca i majke koji se 24/7 svađaju, samim tim moje vaspitavanje je palo na mog starijeg brata, što je vodilo do toga da budem jako neshvaćena kao žensko, i kažnjavana za svaku sitnicu. Noći sam provodila tješeći svoju majku i djetinjstvo hodajući “kao po jajima” da slučajno ne bih rekla nešto što bi pokrenulo svađu. Mislim da mi je kao i svakom djetetu bila potrebna pažnja, ali su me roditelji označili kao jako teško dijete, svakodnevno sam dobijala batine. I dan danas sa 30 i kusur godina, nemam nijednig prijatelja iako smatram da sam kvalitetna osoba. Međutim problem je u tom glasu u glavi koji mi govori da nisam dovoljno vrijedna i da sam nekome samo teret, i tako se povučem.
Samo naši penzioneri vode tuđu brigu, mrače, bezobrazni su, ponižavaju... U inostranstvu penzioneri putuju, druže se, normalni su. Nemojte mi sad ono „ali naši penzioneri nemaju tolike penzije“, pa neki i imaju, pa i pored toga vode brigu o tuđim životima umesto da uživaju u penziji. Svakako ne moraju da putuju, ali da čitaju nešto, bave se nečim, druže u parku... To mogu svi. Ne, kod nas samo mrače, jauču, ponižavaju, bave se drugima i ispituju...
Radim godinama na splavovima po Beogradu sve više Arapa i Turaka koji se bukvalno razbacuju novcem da što više devojaka dovedu, nekad je samo bakšiš par hiljada evra... Aj starlete i starlete u pokušaju ali sve je veći broj lepih regular devojaka 19-25 koje se daju za njihov takav tretman (koka, piće, separe, hotel, prevoz...) Ovde želim poslati poruku devojke cenite sebe i svoje telo, a roditelji brinite u šta vam ćeri izrastaju.
Kad će se prirodne usne vratiti u trend? Grozno je vidjeti lijepe žene sa grozbim pačjim usnama.
Nikada mi nije bilo lepo kada devojka ima kovrdžavu kosu. I kada vidim neku koja je zaista prelepa, ali kovrdžava, prvo što pomislim je: "Kako bi tek blistala samo da ima ravnu kosu".
Svima koji planiraju da idu kod psihologa želim da dam jedan savet. Pazite kod koga idete. Dobro se raspitajte ko je najbolji stručnjak u vašem gradu. Ja sam išla kod osobe koja nije imala strpljenja i prekidala me je dok pričam, upoređivala je moje životne situacije sa situacijama iz svog ličnog života i nabijala mi krivicu i pritisak da moj problem mora da se reši za mesec dana. Zbog nekih njenih komentara osećala sam se još gore nego pre terapije. Toliko sam se istraumirala da se plašim da potražim drugog psihologa.