Muž mi je rekao da ne želi sa mnom odgajati dete jer nisam slušala savete njegove majke.
Nervira me što me dečko nije zaprosio posle skoro 8 godina veze.
Kada mi je ćerka imala 14 godina imao sam prijatelja iz detinjstva čija je ćerka imala 17, uveliko je krenula lošim putem, loše društvo, droga, prostitucija.. Savjetovao sam prvo njega da porazgovara sa ćerkom da je uputi na normalan život ali djelovao je nezainteresovano. Na kraju sam ćerki zabranio druženje s njom jer je već počela da je nagovara na neke loše stvari ali nije ni to pomoglo pa smo se preselili u drugi dio grada gdje imamo kuću a i srednja škola joj nije bila predaleko a sa tim prijateljem prekinuo kontakt. Prošlo je 5 godina i u marketu u blizini naše kuće u naselju vidim mladu djevojku poznata mi.. Njegova ćerka, malo sam se raspitao kažu radna cura iz fine porodice ništa posebno. Žao mi je što sam lako odustao od prijateljstva a i od toga da će se ta djevojka popraviti samo sam u tom trenutku bio u nenormalnom strahu za ćerku ali milo mi je što je/što su izašli iz problema i što se nisu desili neki veći problemi.
Upoznao sam je kad je bila pri kraju ekonomskog fakulteta. Cura iz obrazovane kuće, gdje je imidž visoko pozicioniran. Ja s strukovnom školom. Al se zavoljeli, i nakon 3g odlučili otići vani. U inozemstvu kao i kod kuće njena škola joj baš i nije bila od pomoći. Radila je rame uz rame po hotelima i restoranima sa mnom. I odlučila se vratiti školi. U 10 godina otkako smo vani ona mi je podarila predivnu djecu, podarila dom, razvila posao gdje je jako poštovana i cjenjena uz odličnu zaradu, žena zmaj. Al ta žena svaka 3mj mora da ide na vikend na Balkan. Mora da ide da joj harmonika i violina na uho svira. I vrati se ko restartovana. Nije mi jasna ta njena duša ciganska..
Divim se ljudima koji umeju normalno da žive bez povišene anksioznosti, overthinka i napada panike.
Radim moving (selidbe) u Americi i imam foot fetish. Uve kad imam priliku se trudim da onjušim patike/cipele kod mladih ženskih mušterija.
Za mene su ubedljivo najveći licemeri, ljudi koji imaju društvene mreže, ništa ne postavljaju na njih, ali su uvek prvi da ti vide svaki story, svaku sliku. Sve znaju gde si bio, s kim si bio, šta si obukao. Bljak.
Jasno se vidi koliko stvarčica zvana telefon loše utiče na nas, nemamo kad ni za šta pravo, zbog stalnog gledanja u telefon. Odvraće nam pažnju od svega. Ćutimo i blenemo u njega kao tele u šarena vrata. Zato je roditeljstvo loše danas. I zato danas slabo spavamo.
Sklona sam debljanju, ali nikada se nisam predala, već uporno vežbam, pazim na ishranu i ponosna sam što sam svojim trudom konfekcijski broj xs. Mrzim ovo društvo koje osuđuje moj trud i rad, a podstiču debele, nezdrave ljude i njihovu lenost.
Većinu života proveo u suzama, žrtva fizičkog i psihičog nasilja u djetinjstvu, problemi u familiji i tako bez kraja. Bio na korak od samoubojstva u osnovnoj školi još. I gledam sada sa svojih dvadeset i nešto godina, nisam dopustio da me traume iz djetinstva dokrajče. Postao jako izbirljiv što se tiče društva, izbacivao ljude kz života zbog sitnica jednostavno zato što ništa više nisam tolerirao. I gledam sada sretniji sam nego ikad, okružen ljudima koji me vole, mojom ljepšom polovicom. Ne znam dalo će ikome pomoći, ali sad vidim. Kad ste na dnu, nije lako. I ne znam ni sam kako sam izdražao sve to, ali nakon tog dna ne može gore. Sve dođe na svoje ljudi moji ❤️