Ne znam zašto svi samo pišu o ženskim sponzorušama, kad postoje i muške. Puno puta sam vidjela da se jako ljepi muškarci žene sa ne baš lijepim djevojkama koje su kćeri nekih bogataša. Takve muškarce nitko ne kritizira, jer naravno njima se sve oprašta kao i uvijek.
Poludeću od svoje tašte. Odličan odnos imamo, žena je zmaj, ali toliko ubija sa teorijama zavere da to vređa svaku dozu zdravog razuma. Te 5G, te avioni bacaju svašta u vazduh pa zato nije sunčano, te love se mala deca zbog adrenohroma u krvi... dovoljno smo bliski da sam joj već otvoreno rekao da me stvarno ne zanimaju sve te gluposti. Ona i dalje nije ništa promenila, nego je čak i "pojačala" jer sam ja "dobar dečko koji mora malo više biti svestan šta se oko njega dešava". Najviše se bojim toga što mi deluje da će i supruga u ne tako dalekoj budućnosti biti vrlo slična. Za sada ne vuče nikoga za rukav, ali ne daj Bože neka "pogrešna žica" da joj se pogodi pa da nastane rasprava...
Je l' samo meni nije problem to što radnice u marketu računaju na digitron, a ne napamet (da se kao nešto pokažu i dokazuju kako znaju izračunati br. napamet)? Nisam znala da nekom ovo smeta. Pa čak i bankari računaju na digitron. Ne znam šta nije u redu s ljudima kojima ovo smeta.
Zajedno smo 15 godina, od toga 9 u braku i imamo dvoje dece. Ukupno smo seks imali 15ak puta za to vreme.
Često se ovdje piše o zajedničkom životu mladih parova. Te očekivanja da momak ima stan, ili da ne živi sa svojima i sl. Ali relanost je sasvim drugačija, kako neko od 26 godina, krenuo da radi (vjv i mala plata) može da ima stan. Kirije previsoke, realno treba ti i auto ako je posao daleko, hoćeš i otputovat i družit se, uglavnom želiš da živiš. Nama curama je još gore, jer su plate u prosjeku manje nego momcima. I smeta mi što se blate momci koji tada žive sa svojima, bolje svojima koji dinar dati za režije i hranu, nego sklapati kraj sa krajem u nekoj garsonjeri. Kasnije kad krenu živjeti cura i momak zajedno ako mogu neka iznajme nešto, ali i tada je problem. Što ako planiraju kupiti nekretninu, trebaju odmah misliti, bolje vraćati kredit nego plaćati kiriju. A niko ne kaže da će ostati zajedno, pogotovo ako se nisu vjenčali. Puno se od mladih očekuje, a svijet je surov.
Prije 5 godina, dok smo još studirali, tadašnji dečko je izrazio želju da upoznam jednu njegovu prijateljicu. Kliknule smo na prvu, kao da se znamo cijeli život i ta je djevojka stajala uz mene kroz najbolje i najgore trenutke. Večeras idem na kavu s njom, moram joj reći da je dečko danas postavio meni jedno veliko pitanje, a sad ja imam jedno za nju - hoće li mi biti kuma.
Kada me je dečko verio, nakon par dana me je presekla preko stomaka misao na bivšeg dečka kome nekako kao da sam imala još šta da kažem. Bukvalno me nekako zabolelo, iako nije to bila duga veza s njim. Ali nisam mogla to da uradim vereniku i nisam mu se javila da se na neki način ''oprostimo". Ne mislim na prevaru, jednostavno na razgovor. Kao da sam imala nešto da mu kažem... Nisam mogla to da uradim vereniku, osećala sam kao da bi mu to bilo iza leđa nešto loše.. i evo sad mi je to muž, a meni i dalje posle nekoliko godina isti osećaj u stomaku kad pomislim na njega :( Ne znam kako da pomognem sebi, a ne mogu da ispadnem đubre.... Neki savet?
Udajem se, roditelji neće da mi dozvole da svoju ušteđevinu i svaki dinar koji imam na računu odnesem kod muža u kuću, a ja ne želim da odem bez dinara koji mučno na poslu zarađujem.
Depresivna sam posle veze sa Narcisom. Niko mi nije zanimljiv, vidim "crvene" zastave svuda, svi su dosadni, čak mogu da vidim kroz ljude i ne verujem nikom. Ironija je da mi čak i Narcisov glas nedostaje.