U nedelju predveče posle 20h vraćam se kući penjući se ulicom uz brdo. Vidim auto na sred ulice trza se da se parkira u rikverc i nikako da se pomeri, i vidim kroz šoferku žensko. Srećom ulica prazna, nigde nikog. Zastanem da je navodim i kad otvori prozor da mi kaže da će potrajati, vidim ono neka devojčica. Rekoh joj da se strpi i kad se parkirala baš ispod nekog drveta izađe iz kola, i kažem joj da ako ima 18 da uzme nekog pored sebe da vežba parkiranje. Ona istrči ispred mene sva presrećna i kaže da ima 30! Pogledam zgodna, lepa u licu, nasmejana a ne mnogo mlađa od mene. Zbunim se i onako umoran nastavim ka kući. Posle usput razmišljam gde je ne pitah za ime i broj, a po mraku i ispod senke nisam joj ni lik dobro video osim da je bila poslovno obučena. Zaboravio sam na sve muke i probleme, kao da mi je ubrizgana životna energija. Odlučim da sutradan prođem niz ulicu, i nema auta.
Verovatno bila u gostima.
Beograd.
Dečko i ja smo bili na moru u Turskoj, mladi smo oboje u našim dvadesetim godinama, međutim išli smo na spavanje svaki dan oko 11-12 naveče. I sada uhvatim sebe da me sramota toga, da ne pričam drugim ljudima o tome, ali onda razmislim, bili smo na odmoru i radili smo ono što nam se u tom trenutku najviše radilo, tamo je bilo jako vruće i istina je da sam uživala da ležim sa njim u udobnom hotelskom krevetu i klimatizovanoj prostoriji. Ustajali smo ranije što zbog doručka, što zbog drugih aktivnosti jer nam je svaki dan bio ispunjen nekim interesantnim događajima i prosto nismo imali snage da izlazimo naveče u kafić, a nije nam se ni išlo. Zašto da osjećam da nešto moram, samo zato što sam u određenim godinama, hoću da se opustim i da radim šta mi se radi... Takođe nismo upoznali nikakvo duštvo naših godina, nismo nikoga ni tražili, jer nam je lijepo kad smo sami, pogotovo jer smo inače u vezi na daljinu.
Bojim se da će mi mladost proći dok čekam da počnem živjeti. Imam 1000 želja koje sveke godine odgađam za sljedeću jer ove godne nemam novca ili je iskrslo nešto drugo. Jednom ću se imam osjećaj probuditi i za sve će biti kasno.
Zanima me vaše mišljenje.. Da li je normalno, da novi kolega koga poznajete 2 meseca, traži više puta novac na zajam?
Nisam mu pozajmio, jer smatram da nešto debelo nije u redu.. Iskren da budem, šokiran sam!
Odbacio je mene i bebu mesec dana nakon porođaja uz raznorazne izgovore za familiju a zapravo se vratio bivšoj koja ima dete iz prethodnog braka a za svoje ga nije briga, niti zove, niti pita.
Počela sam da živim kada sam se zaposlila. Do tada stres, fakultet, ispiti, vozačka, uzimanje para od roditelja, život sa istim bio je stresan. Tako da nemojte se plašiti posla i samostalnosti!
Nerviraju me površni, bezobrazni, ljudi, a puni samouvjerenosti. Teško je s njima komunicirati, posebno na poslu.
Verovatno ću imati mnogo osuda zbog ovoga što ću reći, ali meni nije normalno da trudnice ekstremno vežbaju. Nailazim slučajno na snimke na kojima trudnice u 7-9 mesecu dižu velike težine, izvode neke ekstreme.. Nisam stručna, ali meni to ne deluje kao pametna ideja. Naravno, fizičku aktivnost podržavam i treba, ali u nekim granicama..ovo mi je van pameti i ide u neku krajnost.
Htela bih da se vrati ono vreme kada je čast, poštenje, ljubaznost, humanost, pamet, obrazovanje bilo na ceni. Jer u ovom podmetanju, nemoralnosti, prostakluku, bezobrazluku nikako se ne snalazim.
Sve bih dala da ne moram da radim. Duša me boli ujutru kad krenem na posao, a čujem dete od godinu dana kako plače i doziva me. Još gore kada sam druga smena, po ceo dan me ne vidi i onda kad se ušuškam uveče pored njega, on jadničak samo mi legne na grudi i tako nastavi da spava. Srce mi se kida.