Voljela bih da imam bolji odnos sa svojim ocem.. Nikad ne razgovaramo, nikad me ne pita kako sam, i sada evo kad imam 19 godina to mi nekako smeta.. Znam da baš i nije vješt u pokazivanju emocija, ali bih stvarno voljela da više razgovaramo.. kada npr. dođe po mene i vraćamo se zajedno kući, ćutimo.. ponekad gledamo TV zajedno, komentarišemo sport i sve to, ali kao neki stranci.. ne zna ništa o meni... Možda je to zbog toga što smo malo i slični, ali opet nekako je prevelika distanca... -_-
U zadnje vreme kad sa nekim treba da popijem kafu unapred razmišljam o čemu da pričamo zbog straha da nam ne bude dosadno.
Nisam baš emotivna i zaista mi je patetična većina stvari koje druge oduševljavaju. No, kada na ulici vidim dečka sa buketom cveća kako žuri negde i jedva skriva osmeh na licu, to me istinski razneži. Danas sam u autobusu videla dečka sa rozim poklončićem, sav sređen i vidno nervozan. Samo sam se zapitala, hoće li nekad neko tako biti nervozan zbog mene... Hoće li nekad neko žuriti da mene obraduje i poljubi me... Kako vreme odmiče, sve sam više uverena da ću uvek samo gledati druge...
Kod mene ne važi ono glupo pravilo, kad mi se sviđa neka devojka da čekam tri dana pa da je onda zovem, ja je zovem odmah sutradan, jer hoću što pre da je vidim.
Kao klinac sam stavljao after shave na obraz i pravio se da me pecka.
Sad da se vratim u srednju školu, IŠAO BIH U OBE SMENE !
Moja nastavnica iz biologije mi je rekla šuti i čitaj na glas.
Na sahrani moga ćala, koja se dogodila pre tri godine, drugarica mi je prišla i rekla: "Primi moje saučešće". Ja sam rekao hvala, a ona je na to odgovorila: "I drugi put". I onda sam počeo da se smejem sa rukama preko lica da me ne bi videla rodbina.