Znate li kako narcise i manipulatore možete pobijediti i dovesti na svoju razinu? Samo ako ste psihopata i kad nemate empatije, jer ga tek tada možete spustiti na svoju razinu i da prizna svoje greške i da je u krivu što inače ne radi nikada, ali samo psihopate to mogu i meni je danas uspjelo to. Ja sam psihopata, a kolegica je narcis.
Kada je hrana u pitanju, nema mi ništa odvratnije od onih šprica napunjenih čokoladom uz palačinke ili neke deserte! Zar nije ljepše poslužiti zdjelicu sa čokoladom umjesto plastičnog šprica?!
Imam 28 godina i mnogo poziva na dejt (a i izlazaka) iza sebe ali nikada nisam bila u vezi. Znam da je problem u meni ali ne mogu da se promijenim. Čim dejtovi krenu da prelaze oni klasične teme i već treba da pokažemo emocije i opustimo se ja se iz nekog razloka uplašim da pokažem tu svoju stranu što uglavnom pročitaju kao hladnoću i nezainteresovanost. Ne znam kako da to promijenim. Ne ide mi se ne terapiju, a nemam ni vremena ni novca ni strpljenja za čavrljanje za koje mislim da mi nikad neće pomoći.
Nema do svoga i svoje kuće/stana. Kad sam bila tinejdžerka, mama i ja smo otišle u drugi grad kod nekog čovjeka kojeg je ona upoznala na FB, on nam je obećavao sve i svašta, da ćemo živjeti kao u bajci, a mi na to nasjele jer smo bile očajne od života u neimaštini i tatinom piću. Na kraju je ispalo sve još gore nego što nam je bilo kod kuće. Sve je bila laž. Malo smo se bojale povratka u naš grad, pa smo odlučile naći neki smještaj al tamo je bilo još gore. Najprije smo našle kod nekog bračnog para sa sinom, al ti ljudi su bili ludi. Pogotovo taj tip, hvalio se kako je agresivan, nasilan i da voli tući ženu, a ona je na to govorila samo; Da da tako je.. Bože sakloni. Prenoćile smo i otišle kod nekog starca kojeg su nam oni preporučili, al nije ni tamo bilo mnogo bolje. Preko dana je bilo OK, a po noći se mama ustala da zapali cigaretu jer nije znala da taj starac spava u dnevnom, i on se izvikao da se njemu neće nitko ustajat po noći pušiti i da se gubimo ujutro. Vratile smo se kući...
Fali mi životna radost. Nekako sam sve počela da radim mehanički i skoro da ni u čemu ne uživam i ne vidim smisao. Što je najgore primetim i da oko mene ljudi imaju isti "problem", ali mi svi kažu ma to je normalno. Čak i kad dođemo na druženja, nekada smo se zezali, smejali, pevali, zaboravljali na probleme (makar i na par tih sati), a sad nekako kao da nas je neko naterao da reda radi dođemo na neko slavlje, rođendan, da eto ispoštujemo i to je to. Zvuči malo patetično, ali gde se u svemu izgubila duša? Kad smo postali tako robotizovani? Kao da nam je svima neko uzeo radost i tako živimo od danas do sutra, radeći sve mehanički, a najbitnije je da se na instagramu vidi da se dobro živi, a u stvarnosti retko vidim da je neko iskreno srećan i zadovoljan.
On misli da sam posle njega odbijala sve zato što sam umislila da sam neka nedostižna riba. Nije tako. Ne zna da sam prestala da verujem. Ne želim ponovo da budem slomljena, da me neko zavoli pa ostavi kao da ništa nije postojalo. Ne želim da se opet gušim u suzama, dok govorim kroz jecaje: „Koliko sam ga volela… Zašto mi je to uradio?“
Svaka čast ljudima koji misle samo na sebe, a druge gaze na sve načine kako bi stigli do cilja. Ja ne mogu da budem takva jer sam rođena sa empatijom, ali svaka čast onima koji ne osećaju ni grižu savesti ni krivicu ni potrebu za osnovnom ljubaznošću prema drugima.
Ali prvo pitanje na svakom razgovoru za posao: Recite nam nešto o sebi? Šta reći?
Odlučio sam prekinuti svaki kontakt sa bivšom devojkom jer jednostavno ne mogu biti neko radi koga jednog mogu biti problemi.
Lik sa kojim sam se pre dve godine muvala na instagramu je malopre prošao sa ženom i detetom pored mene u gradu i odmerio me. U periodu kada smo se dopisivali bio je slobodan. Jadno.