Svaki odlazak na plažu ili bazen lepo mi je kad momci gledaju, a istovremeno se osećam kao da sam gola i onda mi se pokvari raspoloženje.
Da li postoje ljudi koji istinski žele da vole ili su svi postali površni?
Otišao sam u drugu državu da se vidim sa curom koju sam upoznao online. Na dan puta me blokirala i ne znam što ću. Sjedim u nekom kafiću, tražim hotel online jer sam trebao spavati kod nje. Nikad više.
Kao devojka sam u svoj dnevnik pisala kakvog muškarca želim. Nisam pisala kako bih želala da on izgleda, već kakav čovek da bude i kakve emocije da budi u meni. To sam pisala sa uverenjem da takva osoba postoji. Ne savršena, ali idealna za mene. Kada sam ga upoznala, nekako sam imala snažnu intuiciju da je to on. I zaista ima sve sa liste. On je jedan divan, čestit, vredan, sposoban, šarmantan i nežan muškarac. Prosto ga obožavam. Ne prođe dan a da se nešto ne zezamo, imamo i taj neki prijateljski odnos. Njegove mane sam prihvatila bez neke muke, kao u prethodnim vezama. Koliko je bilo nesuglasica i kidanja živaca sa prethodnima, samo zato što nismo pasali. Zaista je bitno naći osobu koja je za tebe. Da ima one osobine koje su ti bitne. Sa takvom osobom možeš kroz život. ♡
Većina nas kuka kako je teško, a onda vidim ljude kako barem jednom dnevno idu u kafić, za rođendane i bilo kakve događaje smo normalizirali da se potroši skoro cijela plaća, a ako si kum to se već očekuje da ćeš uzet kredit... Čemu taj konzumerizam?! Volim darivati i dobiti poklon, ali čar nije u tome da trošiš iznad svojih mogućnosti nego dati do znanja osobi da si je se sjetio i pokloniti neki mali znak pažnje, sve ostalo je pretjerivanje i da se vidi.
Zatrudnela sam lako, onda kada smo planirali, trudnoća je proteklo odlično, nisam imala nikakvih tegoba, porođaj carskim rezom, takođe bez komplikacija. Ali onda je došlo dojenje... Ja veću muku nisam imala. Prvo nema mleka, onda ima, onda neće da curi, beba neće da vuče, dete je stalno gladno jer ne izvlači dovoljno, pa pumpice, pa izmlazanje, pri tome mene svi napadaju ko da ja namerno neću da dojim. Pakao. Sad mi je jasno zašto toliko promovišu dojenje, zato što je robija.
Uhvatila sam sebe da bukvalno molim supruga da me voli. Sa 28 godina sam samoj sebi unistila zivot, bravo za mene.
Studentkinja me je zamolila da joj uradim test, a ona bi mi ga prethodno slikala. Odbila sam je. Kao neko ko je pri kraju mastera i ko ide ka tome da postane taj isti prosvetni radnik, etički mi je nedopustivo. Da su tražile da ih podučim, izašla bih u susret.
Vi koji ne idete preko da radite daleko od kuće i roditelja, e pazite sad osećaj koji imam kad krećem od kuće i pozdravljam se sa njima a znam da neću doći godinu dana a već mi nedostaju, a nisam ni krenuo, e to je raspadanje to je propast, nit samo tamo nit sam ovde u tom trenutku, ali šta da radim. U Srbiji više ne vidim život, ne mogu, psihički sam oboleo od onog društva, jednostavno se raspadam, a još kad nemaš novac ni neke osnove stvari, depresija duboka, fale mi moji roditelji, a tek je mesec dana prošlo od rastanka našeg :(
Bilo je to jedne zimske noći ona i ja na klupi na šetalištu. Bila je mlađa od mene a ja željan avantura. Te noći me je pitala hoću li uvek biti uz nju i da li je neću ostaviti. Bez razmišljanja sam rekao da neću, slagao sam. Danas je ona u srećnoj vezi dok mene već par godina proganja činjenica da sam ostavio devojku koja me je iskreno volela zbog prolaznog zadovoljstva.