Bukvalno imam najgori tip lica okruglo i napuvano. U 20-tim sam izgledala mladoliko ko tinejdžerka a sad u 30-tim mi se opustio tonus kože izgledam pre staro ko neka žena u 50-tim.
Upoznao sam neku devojku davno, davno.. na nekoj planini. I jako sam se zaljubio. Ona također, ali je nakon 7 dana nestala kao obrisana sa lica zemlje i nikad je nisam vise video. Godinama sam je tražio. Ništa. Nikad ništa. Mislio sam da je i mrtva. I nakon 20 godina, ja je ugledam, dva metra od mene. Pogledamo se i kao da tih 20 godina nije postojalo između nas. Ali imam ogromnu strah da će opet sa mi isklizne iz ruku…. Da li je neko nešto slično doživeo?
Kako ljudi žele besmrtnost u ovako odvratnom svetu? Najviše bih bila srećna kad bih znala da neću dugo živeti.
Imam zdrave roditelje i užu obitelj, imam zdrave osobe oko sebe koje mogu nazvati iskrenim prijateljima, imam stabilan posao, sportaš sam cijeli život, ali nemam nikoga pored sebe i to me izjeda svakim danom sve više. Ne uzimajte zdravo za gotovo osobu pored sebe, niste ni svjesni što znači kad vas netko čeka da se vratite s posla, da uđete u cilj na utrci, da jedva čeka da vas vidi i da vam ispriča o svom danu.
Nakon 8 godina veze i dalje nemam dobar odnos s njegovim roditeljima i mislim da se to nikada neće promijeniti. Poštujem ih i to je sve, čisto korektan odnos, za njih isto ne mogu reći. Petljaju se puno u našu vezu i presiraju brak, dok ja nisam niti blizu 30te i brak i djeca me trenutno ne zanimaju (druge stvari imaju prioritet) - moj partner to itekako dobro zna, ali me isto tako ne zaštiti pred njima i njihovim zlim komentarima. U lice mi nikada nisu ništa rekli, ali indirektno jesu, a njemu redovno pune glavu glupostima. Inače, imamo vezu iz snova, ali mislim da će uvijek doći neki novi problem koji njegovi roditelji rade. Je li validno prekinuti dobru vezu zbog partnerovih loših roditelja i radi mog unutarnjeg mira?
Ne želim da ispadnem neko gunađalo u ranim dvadesetim ali me veoma nervira "kultura" parkiranja automobila na ulici. Ovo se ne odnosi na ljude koji žive u zgradama i nemaju obezbeđeno parking mesto, već isključivo na kuće sa dvorištima i dovoljnim prostorom da i automobil stane. Ulice u kraju su nam uske i zaista strepim da svoj auto ne okrznem o tuđi. Nikada nisam javno komentarisala ali kada neko kaže da mu kola kvare izgled dvorišta pa ih zato parkira ispred, dođe mi da ih izlupam. Ako mirno spavaš dok ti džip od 50.000e stoji ispred kapije, čestitam. Bolje da si te pare uložio u arhitektu i krštenu garažu.
Kad bih dobila neki ogroman iznos na lotu, iskreno, najradije bih pobjegla i od roditelja i od dečka. Kao da sam sa svima njima između dvije vatre. Znači roditelji nisu ni dan danas skroz prihvatili mog dečka iako smo godinama skupa, stalno ga vrijeđaju na račun izgleda i govore mi da kako on ima mnogo mračnu stranu i da im ponekad čak govori protiv mene kad navrati kod njih, dok ja nisam doma. Al svejedno ne želim da ga mrze, iako tu ima istine, što jest jest, on me ponekad toliko iznervira da bih pucala u njega, a opet ga ne želim ostavit, jer je on jedini koji je ikad htio bit sa mnom. I ima tu stvarno još mnogo toga što mi smeta, al opet se ne mogu zamisliti da ga ostavim. Poludjet ću kako god okreneš. Znači da mogu sve bi napustila. Dovraga više. Sve toksično.
Imam bebu od 11 mjeseci i od kako je napunila 6mj ne spavamo nikako, zadnjih 5 dana sam pratila koliko sam ukupno spavala i došla sam na 4 sata. - 5 noći, 4 sata UKUPNO.
Sama ne znam kako funkcionišem.
Otišla sam u invalidsku pezniju, 30 godina imam i MS od 15e godine. Osećam se...jednostavno, želim da mogu!
Nema volju ni za šta. Trebam da tražim bolji posao, ne da mi se. Da učim, pohađam kurseve i stičem vještine i certifikate, ma nema šanse. Da treniram i vodim računa o ishrani - ko da robijam. Ne mogu da se natjeram više ni na šta. A moram.