Odrasla sam u teškim uslovima. U životu sve što sam stekla, stekla sam svojim radom i trudom, nikad mi nije ništa išlo lakšim putem odgoja. Hvala Bogu to od mene nije napravilo bezosjećajnu osobu čak šta više osjetljivija sam, al ljudi moji ja nemam živaca za drame, ja ne mogu kad neko kuka i glumi žrtvu. Npr. na poslu se od mene očekuje da nesebično pomažem kolegama, mogu pomoći,al neću raditi tuđi posao, a taj neko da prima platu ko da se go oznojio, kad sam se ja mogla snalaziti nek se svak snalazi. Naravo važim za atipatičnu zbog tog stava.
Poredim slike srednjoškolaca pre desetak godina i danas i zapanjena sam koliko devojke liče međusobno. Većina ima dugu tamnu i ravnu kosu, čak se i oblače slično. I pre se pratila moda, ali mi se čini da nije uzimalo maha kao danas.
Nikad mi nisu jasni bili ljudi koji dolaze bolesni ili ozljedjeni na posao i ponose se time. Bratice, ti znaš da sutra da umreš u najgoroj smrti tim tvojim šefovima će to ići na živce jer moraju gubit vrijeme na sprovod? Dok sprovod dođe već ćeš biti zamjenjen, znaš to zar ne? Znaš da ti absolutno tamo ne igraš nikakvu ulogu? Samo si broj, instrument za zaraditi novce, ništa više.
Kada god nisam u nekoj velikoj žurbi, na kasi bez pitanja pustim ispred sebe nekoga ko ima mnogo manje stvari nego ja. U obrnutom slučaju, mislim da je mene u životu neko pustio samo jednom, najviše dva puta.
Moj suprug ima neizlečivu bolest koja će s vremenom biti samo gora. Bojim se života koji nam sledi. Ne želim da ga ostavim, a sa druge strane ponekad se pitam da li bi on mene ostavio da su uloge obrnute.
Imam čudno prezime, poreklom iz Bosne, nije na ić i svima je neobično. I niko me ne zove po imenu, svi po prezimenu još od nastavnika iz osnovne škole do prijatelja danas. Moja žene ga je inače dodala na svoje, ali meni je iskreno ružno koliko god da sam navikao😂
Da li mislite da dve loše osobe, koje se toliko privlače i ne mogu jedna bez druge, ma koliko jedna drugu povređivale, ma koliko se svađale, šta god jedna drugoj rekle, pokušale da se odvoje, da budu sa drugim osobama, a da sve vreme misle jedna na drugu, posle toliko grešaka ipak budu zajedno. Da pokušaju iz početka, ovog puta kako treba? Jer ja ne mogu više bez njega. Jer sam se trudila i ništa ne pomaže. Da li ima nade da se sve zaboravi i pokuša? Ili ovakve loše veze traju tako samo zato što su zabranjene i nemoguće.
Volim svoju majku najviše, ali ne bih volela da budem mojoj deci stroga kao ona prema meni i bratu. Uvek smo pazili šta pričamo i radimo, da se ne naljuti. Zato ona ima sina (27) i mene (24) ćerku koju ne poznaje... A misli da sve zna...
Sviđa mi se najbolji drug barem mislim da mi se sviđa, ali nisam mogla da budem sa njim iz razloga što je patio za bivšom, u vezi sam već godinu dana sa njim se čujem više nego sa dečkom, volim ga i jednostavno mrzim sebe jer povređujem dečka, a kukavica sam da priznam drugu...