Što vi radite sa ovim kolegama na poslu koji očigledno imaju dijagnozu a ne liječe se? Kolegica je agresivna, ne pasivno, ona udara ladicama, baca papire, puše, dere se na sve oko sebe, prijeti, izmišlja priče, ugrožava i druge kolege, očigledno je da ženi treba psihijatrijska pomoć i da joj treba liječenje, jer direktno i namjerno ugrožava mene (mlađa sam i generacija sam koja ne šuti i ne trpi) i to ju izbacuje iz takta i priča neprestano na glas “e dobro, neka neka, vidjet ćete svi” itd. Kome ukazati na ovaj problem?
Teško mi je što muževa obitelj ne mari za nas, ne znam kako otpustiti taj gnjev i ljutnju prema njima i postati ravnodušna kao oni. Moj muž im je sin i brat, moja djeca unuci i nećaci... Mogu razumijeti da im nije stalo do mene, ali da im nije stalo do njih...
Ne volim da kukam koliko god da mi je teško niti volim da slušam druge kako kukaju. Ne volim kuknjavu niti te dosadne kukavne smarače. Kukaju na ulici ako ih sretnem, kukaju na internetu pišući žalopojke mrtvim članovima porodice, kukaju na kafi.. jbt svi imamo probleme, ali dajte malo pozitive.
Trema mi je uništila zivot i počela sam sada ići na psihoterapiju da se suočim s tim. Teško je i svakom tko se s tim bori sa nesigurnošću i tremom i niskim samopouzdanjem poručujem da nisu sami. Možemo mi to!
Lako je slaviti slavu kad ti dođe sestra i svu kuću očisti, opere, spremi kolače, skuha čorbu, napravi sarmu, pitu, poslužuje na slavi i pere suđe. I onda se taj isti brat čudi što ljudi neće da slave, kao sramota.. A najveća ogovaranja su baš na slavi. Zato ih ja nažalost izbjegavam koliko mogu jer su svi u porodici živčane, tvrdoglave, histerične svađalice. Najgora kombinacija.
Maštam po ceo dan.. Nisam klinka, imam 35. Maštam o njemu, o nama, o našem susretu. Bežim od stvarnosti. Tako nikoga ne ugrožavam, sem možda sebe, jer svoj realni život zapostavljam. Radim, završavam svoje obaveze, ali moj ljubavni život je usamljenički. Nikada me niko nije voleo, niti će.
Kada sam radila pripravnički u jednoj firmi, bila sam u kancelariji sa dva lika, super smo se razumjeli, družili, smijali. Sa jednim od njih sam počela još tada da se dopisujem i to su uvijek bili neki razgovori koji zvuče dvosmisleno. Recimo govorimo o poslu i onda neka rečenica koja se ne mora odnositi samo na posao nego generalno. Između nas postoji razlika u godinama (10) i meni se to jako sviđa, čak je to jedan od razloga zašto se dopisujem sa njim, ali on bez obzira na sve sitne signale i na to što postoji među nama nikada ništa konkretno ne napravi, ne kaže. Povremeno se javi da vidi gdje sam, šta radim, malo se zezamo i opet svojim putem. Već me počelo nervirati jer sam zainteresovana za njega a ne znam šta da napravim da to pokažem.
Svi me prekidaju i upadaju u reč dok pričam i to je tako nebitno koja je osoba. Prosto kao da me je teško slušati a nemam iritantan glas ili nešto slično. I ne radi se o njima nego o meni jer to apsolutno svi rade.
Moj brat je kockar. Lečio se, išao na razgovore, pio lekove, i ne znam da li se i dalje kocka, ali znam da je u dugovima iz kojih ne može da se izvuče. Imam svoju porodicu, ali duša me boli za njim. Niti mu mogu dati tu sumu, jer ima li tome kraja, morao bi moj suprug da se zaduži jer ja ne mogu dići kredit, niti mogu živeti mirno. Plašim se za njega, da će mu nauditi, da će on sebi nauditi, ako ne sad, onda za pet ili deset godina, ko zna, ali znam da nema mira ni radosti za moju porodicu ni mene. Za ovo niko ne zna sem mojih roditelja i mojih supruga, i sve što vidim je samo crnilo u jednoj rupi bez dna.