Nikad mi neće biti jasno otvaranje proizvoda iz original ambalaže i premještanje u svoje posude što je trend sad po svim videima na YT.
Neverovatno je koliko mrzim rasprave i svađe, ali nekako uvek završim u njima... Stvarno sam sama sa sobom super, zahvalna na svakom danu koji imam, na svemu. Da li ljudi oko mene nisu zadovoljni, pa se uvek nekako pokrenu rasprave, ne znam više šta da mislim. Ali znam šta ću da radim, neću ni sa kim ništa da imam. Imam svog muža, dete na putu, samo nas gledam, a vi se svađajte sami.
Kod dečka mi je bitno samo da nema izgrižene nokte i loš parfem. Sve drugo je manje bitno što se tiče fizičkog izgleda.
Kada smo bili mlađi, brat i ja smo išli kod brata i sestre od tetke, nekada i po par puta godišnje. Letovanje je bilo obavezno, pa se dešavalo da odemo i u toku zime ili bilo kog raspusta. Kao klinac sam jako teško podnosio naše rastanke. Uvek sam imao onu "knedlu" u grlu i često sam bio na ivici plača ali nisam plakao pred njima. Jedne godine nisam osetio baš nikakvu tugu zbog našeg rastanka jer sam znao da kroz par dana krećem u srednju školu, tamo ću upoznati dosta drugara i bio sam veoma ravnodušan. Tak sada, godinama kasnije, sam odlučio da krenem tamo sa bratom i drugarom. Bilo nam je prelepo, uživali smo. Vratili smo se sa puta i već nedelju dana mi je teško da se naviknem na sve. Ne znam šta da radim, jako mi je teško. Evocirale su se uspomene i preplavile me emocije.
Prvi put sam napisala ciljeve koje želim da ispunim u 2025. godini i zapravo tek sad shvatam koliko je to korisna stvar. I kad zaboraviš, taj papirić je tu da te podseti čemu težiš i za šta se boriš.
Jedna od najbitnijih stavki u mojoj listi ciljeva je "ne gubiti vreme ni sa kim i izbaciti sve toksične ljude iz svog života" i ne mogu opisati koliko sam sad srećna jer sam sebe stavila na prvo mesto.
Da li je neko imao slično iskustvo?
Radila sam 2 puta papa test i oba puta je pokazao grupu 3A. Rađeni su mi i brisevi i kolposkopija. Sve je u redu. Sada mi doktorka preporučuje biopsiju. A mene malo hvata panika od te biopsije. Imam 24 godine.
Otišla sam u drugi grad da radim samo da bih ga prestala viđati i smatrala da je to jedini način da konačno prebolim. Nisam bila blizu, ali se ipak vozio toliko i došao da me vidi samo nakon nekoliko dana nakon što sam otišla iz rodnog grada. Jednom, pa drugi put... Opet smo došli na ono vraćanje jedno drugom iako znamo da ne možemo budućnost graditi. Prekinuli smo kontakt opet. Prošlo je od tog ured mjesec dana - a taman dan prije mog rođendana - šalje poruku da dođe po mene jer sam se trebala vratiti u svoj rodni grad, da eto barem budemo zajedno tako za moj rođendan. Izignorisala sam poruku. Na kraju, tu noć mog rođendana, nakon što je ponoć otkucala, u 3 ujutro njegova "drugarica" objavljuje sliku sa njim. Tokom dana rođendana, pred sami kraj dana poslao poruku za rođendan uz riječi pjesme "oprosti mala, oprosti za ono što ti nikad nisam dao, zaslužila jesi ali bolje nisam znao" ...
Tačno IG, nisi znao, ne znaš i dalje, a više i ne moraš znati.
Ps. sve se vrati.
Prijateljice moja, seti se kako sam noćima bila uz tebe i plakala sa tobom. Kako sam svoj život zapostavila da bih vreme provodila sa tobom, seti se ko je bio uz tebe kad ti je bilo najteže. I znaš da bih opet to uradila, a ti? Gde si sad ti kad je meni teško? Mislila sam da smo prijatelji a ti mi okrećeš leđa dok me lomi tuga, dok ti govorim da si mi potrebna. Ja tebe volim kao sestru ali boli me što sam mislila da ću imati i ja na koga da se oslonim u teškim trenucima. I ja sam živo biće, i ja imam osećanja. Drago mi je što me zoveš prijateljem, drago mi je što sam te izvukla iz depresije i vratila u život. Prijateljice moja, ponekad je i meni potrebna podrška, ponekad i mene boli duša, znaš? Da li se tako uzvraća prijateljstvo? Ne bih rekla.
Ostala sam bez posla i od tada kao da mi je život stao. Svi kažu uživaj, plaća te država da ništa ne radiš. A ja se osećam kao džabalebaroš. Nisam si ništa novo kupila jer mi sve to deluje kao bacanje para i generalno osećam da ne zaslužujem. Šaljem prijave svakodnevno, ali ne dobijam odgovore. Strah me je koliko će ovo trajati i hoću li psihički odlepiti. Tolike sam planove imala i sad sve čeka...
Naša baka ima dvosoban stan koji vredi oko 150 000 evra. Žena i ja radimo u inostranstvu i koliko košta bakin stan toliko su naše plate za godinu ipo dana. Brat od strica i njegova žena su podstanari sa jednim detetom i već su ušli u 40te, i nema šanse da kupe nekretninu. Po dogovoru uzeli su baku da je do kraja života neguju jer nama je to neizvodljivo a baka neće u starački dom. I umesto da svima bude dobro i svi srećni oni se ponašaju kao da to džabe rade iz milosrđa. Zvali su lokalnu tv da prave reportažu o jadnoj baki koju su deca napustila, da traže pomoć. Baku su ubedili da nije njih niko drugi je ne bi kupao i hranio. Kako smo je napustili a onda se bakin brat i pola familije ponaša kakvi smo mi to ljudi i gde smo sad kad smo obećali da ćemo baku gledati u starosti i napad vređanja kako moja žena neće da je uzme sebi u inostranstvo i menja pelene. Svi se ponašaju nerazumno.