Prvi put u životu sam s njim osjetila da je to ono nešto. Nemamo puno, ali ovo malo nam je dovoljno. Ljubav koju imamo nas obogaćuje svaki dan.
Ne shvatam osobe koje mi pošalju zahtev na insta, ja ih ne prihvatim i oni opet pošalju. Zašto? Ako nisam prihvatila jednom, neću i drugi put. Mada su gori oni što šalju zahtev više od jednog puta (2, 3x). Koji vam je? Onda kad vas neko blokira, pitate se što je tako.
Svekrva komentariše da sam stalno na tel., a samo joj je krivo što više ne sedim s njom da može ponižavati mene i druge, da trača itd. Kako će neki ljudi uvek naći izgovor za sebe, a okriviti druge.
Nakon što sam izgubio prvu ljubav, i dosta članova familije, upoznao sam lijepu djevojku u koju sam se iskreno zaljubio. Vjerujem da je sa mnom ponekad bilo teško i da sam nezgodan, zbog traumi koje sam u životu imao, ali garantujem vam da je u 95% vremena bila tretirana kao princeza, i da imam dušu kakvu rijetko ko ima, i smatram da ne postoji razlog da me tako jadno nakon 5 godina veze laže, prevari i povrijedi. Na sve to imam majku koja mi je teret čitav život, jer ne cijeni i ne mari za moja osjećanja. Nakon gubitka prve cure govorila mi je i napadala me da moram na psihijatriju, jer sam malo više počeo od tuge piti. Nakon što me druga cura prevarila, onako slomljen dolazim kući, popio 7-8 piva, ona meni kaže „alkoholičaru, nađi sebi curu, nemoj piti“, umjesto da priča sa mnom, da me utješi.. Od tad tu ženu ne gledam istim očima, nikad ne budite takav roditelj!
Meni nisu jasne ove manikirke koje zakazuju termine mesec-dva unapred. Ja kapiram da neko ima više posla i da je gužva, ali meni to(uopšteno) nije jasno. Prvo, van pameti je čekati tako dugo(osim ako neko nije baš zapeo da radi kod te osobe). Drugo, evo primer: ta što je zakazana za mesec dana ili više, dobije termin, a šta će za korekciju? Ko zna koliko njih ima pre nje koje su isto tako čekale sto godina i kad će doći na red sledeći put, pitanje je, a nokti bi trebali da se sređuju na svake 3-4 nedelje. Čisto sumnjam da neko može da tako da funkcioniše duže vreme. Treće, ko zna šta se može desiti za mesec dana i da li će ta osoba uopšte doći na taj termin,može da joj iskrsne nešto. I šta onda? Ja bi primala određeni broj klijenata, dovoljno, a ne preterano. Ako iko može da postigne takav tempo, svaka čast. Bez obzira koliko radnica imaju. Meni to deluje neizvodljivo na duže staze, možda grešim, ali takav sam utisak stekla.
Već duže vremena pokušavam doći do vrsta jednih ukrasnih koka koje bi držala kao kućne ljubimce manje su nego obične kokoši na koje smo naviklii nigdje ih nisam mogla pronaći svi koji su prodavali su bili daleko onda sam kupila mali inkubator najjeftiniji i bacila sam u potragu za jajima malo je kasnila pošta ali ništa pretjerano danas je šesti dan inkubacije i nasumice sam provjeravala jesu li se krenula razvijati u jednome vidim embrij tako sam sretna osjećam se kao prava trudnica.
Ne volim da razgovaram sa napušenim ljudima. Smaraju me sa svojim smijehom.
Dođem iz inostranstva u svoj rodni grad na odmor, sve mi čudno, nemam sa kim da se družim, ljudi ne idu nigde, ne druže se, grad pretrpan svuda gužva i neki novi likovi, bukvalno sam veći stranac ovde nego tamo preko u tudjoj državi...šta se to desilo i kuda dalje sa ovim stvarno mi nije jasno, imam sve a duša nikad praznija, a još gore bi bilo da sam ostao...
Imam 25 godina i roditelji mi ne daju sa dečkom na more...
Krenula sam kod psihologa ali uviđam da posle par meseci odlaska ja se i ne osećam baš bolje. Razumem da ako radim na sebi i dotaknemo se neke teme koja me muči da ću se osećati lošije ali pre neki dan sam otišla sa seanse sa bolom u glavi. Npr. pričala sam o nepredviđenoj situaciji koja se desila, gde mi je ona rekla da sam možda ja mogla to da sprečim a ja nemam nikakve veze sa tim. Član porodice se povredio. Niko nije mogao da predvidi da će se to desiti i da spreči i baš sam sa tugom pričala kako mi je krivo da bi mi onda rekla da sam treba više da pazim. Zatim sam pričala o anksioznosti da mi nekad bude muka da uđem u prodavnicu i ona mi govori kako je i njoj nekad glupo i pomisli šta joj je to trebalo. I onda budem u nedoumici dal ona mene "teši" da se svima događa da budu anksiozni. A onda pomislim kako sasvim suprotno priča jer posle govori kako da treba da se susretnem sa strahovima i da radim na sebi. Sad sam zbunjena i više ne znam dal da nastavim da idem.