Oduvijek sam imala želju da živim samostalno, i nadam se da ću jednog dana to uspijeti. Da ću i prije udaje živjeti jedno vrijeme sama bez ičije pomoći. Ne bih zaista voljela da živim sa muževim roditeljima jednog dana, jer ni sa svojima ne želim živjeti do udaje. Zaista... ali zapažam veliki broj mladih parova koji žive sa (muževim) roditeljima. Često žive na odvojenim spratovima, neki čak u istom domaćinstvu, imaju samo svoju sobu. I dijete dobiju tu i tako žive. Neki su čak vrlo imućni. Pa opet žive sa roditeljima. Da li zbog novca, pomoći roditelja oko djece, ne znam... samo znam da zaista ne bih voljela tako da živim ali plašim se da će se to desiti. Uzimam u obzir i razmišljanje naših momaka... prije bi umrli nego živjeli kao podstanari ili "kod žene"... bojim se da ću možda ostati i neudata.
Gledam drugarice kako se vere i venčavaju, a ja imam samo istoriju loših dejtova. Boli jer ne znam da li ću se ikad povezati sa nekim na svim nivoima, stvoriti nešto stabilno i vredno...
Toliko sam ogorčena na brata i toliko sam ga zamrzela da ako me za neku sitnicu iznervira u stanju sam da postanem zver. Da eksplodiram. Ne kažem ja ništa što nije istina, ali to njega navodno pogađa. On je alkoholičar, narkoman, klošar koga majka izdržava u 29 godina. Zamislite da muškarac u 29 godina traži pare od majke, uglavnom za cigare ili alkohol. Tata nam je preminuo kad smo bili u srednjoj školi. Nikad nije okusio alkohol, nije hteo da bude kao njegov otac. Moj tata je i otišao od kuće kad je našao stalan posao, jer nije mogao da gleda alkoholičara. Rekla sam ovom klošaru da ode iz kuće jer nije tata napravio kuću da tu živi narkoman i alkoholičar. Da je propalitet na majčinoj grbači, da ide u bolnicu za lečenje od narkomanije i alkoholozma. Njega su pogodile te reči, ali ništa nisam rekla što nije.
Ubijeđena sam da sva ona mjesta koja mi sanjamo, da ona postoje u stvarnosti, i da smo mi stvarno duhovno tamo, za vrijeme spavanja. Isto kao što kažu oni koji su doživjeli kliničku smrt kako putuju svugdje, e tako i mi u toku sna idemo duhovno po zemlji na razna mjesta.
Ja i moj dečko poznajemo se već 6 godina. Isto tako u tih godina nastala je naša veza gde je on prv počeo sve. Kroz vrijeme on menjao ponašanje samnom. Kad je meni radio stvari iza leđa nije hteo da stavimo kraj na te veze. Počeo se drogirati, ali navodno to je negirao, tvrdio da su to samo glasine.
Uvek sam ja bila njegova mala koju voli bezuslovno, ali uvek sam ja bila najpovređena osoba od strane njega. Ubeđivao me je da će se svaki put promeniti zbog nas, ali evo i dan danas on je još uvek isti i gori od toga. Ne volim ga više, nemam tu ljubav prema njega ali on preti meni i moju familiju na svaku mogućusnot za kraj.
Da li je normalno čuti se sa svojim asistentom sa fakulteta na svaka 2-3 meseca unazad više od tri godine? Studije su završene pre par godina. U tim porukama nikad nije bilo ničeg konkretno ljubavnog, ali neka briga i bliskost da. Stariji je oko 15 godina.
Znam da ću dobiti osude, ali ipak evo: kada god mi se ne sviđa neki prijatelj mog muža (a njemu su svi dobri: i alkoholičari, i narkomani, uopće ne zna ćitati ljude), ja imam taktiku kako da ih se "riješim". Počnem s njima flertati, jako diskretno. Tako da samo on zna da flertam s njime. Kada postane i više nego očito da mi pokazuje naklonost i da je "zainteresiran", moj muž ga sam otkači. Eto. Moja mala prljava tajna.
Dečko me ostavio na najgori način, samo je nestao i objavio sliku s drugom.
Po prvi put u životu sam odlučila da se potrudim da osvojim srce jednog dečka, i toliko izlazim iz zone komfora da me to plaši. Prvi put po osećaju radim stvari i koliko god da se plašim i doživljavam razočarenja nemam volje da odustanem dok mu ne pokažem da je vredan svega najlepšeg. Svim srcem se nadam da moja odlučnost može da donese samo dobro jer sam zaljubljena celim bićem..