Naša baka ima dvosoban stan koji vredi oko 150 000 evra. Žena i ja radimo u inostranstvu i koliko košta bakin stan toliko su naše plate za godinu ipo dana. Brat od strica i njegova žena su podstanari sa jednim detetom i već su ušli u 40te, i nema šanse da kupe nekretninu. Po dogovoru uzeli su baku da je do kraja života neguju jer nama je to neizvodljivo a baka neće u starački dom. I umesto da svima bude dobro i svi srećni oni se ponašaju kao da to džabe rade iz milosrđa. Zvali su lokalnu tv da prave reportažu o jadnoj baki koju su deca napustila, da traže pomoć. Baku su ubedili da nije njih niko drugi je ne bi kupao i hranio. Kako smo je napustili a onda se bakin brat i pola familije ponaša kakvi smo mi to ljudi i gde smo sad kad smo obećali da ćemo baku gledati u starosti i napad vređanja kako moja žena neće da je uzme sebi u inostranstvo i menja pelene. Svi se ponašaju nerazumno.
Ne znam više šta da radim. Imam 24 godine i borim se sa depresijom koja samo postaje gora i gora, razmišljam često i o samopovređivanju ili onom najgorem. Išla sam više puta kod par različitih psihologa, a njihov revolucionarni savet, uz maksimalnu nezainteresovanost je uglavnom bio ''Moraš da se družiš i radiš stvari koje te raduju''. Vau, ma nemojte mi reći! Nikad nisam pomislila na to. Skupila sam hrabrost i otišla napokon kod psihijatra, nadajući se da će mi možda dati neku konkretnu terapiju i dalje smernice, ali ne, njegov predlog je bio da odem opet kod psihologa, da se eto ''malo ispričam sa nekim''. Više ne znam kome da se obratim. Osećam se kao najveća budala jer mi deluje da me niko ne shvata ozbiljno, čak ni članovi porodice. Čak i ova volja koju sam imala mi ponestaje, nemam gde da tražim pomoć više.
Zanima me da li sam pogrešila. Moja drugarica je prestala da se druži sa mnom jer ne želim više da idem u izlaske jer imam dečka. Prosto to me više ne zanima jer stalno neko prilazi, jeste da ja sa tim osobama ne želim ništa, ali mi je prosto neprijatno. Ona se naljutila i prekinula prijateljstvo. Rekla sam da uvek možemo da se viđamo na drugačije načine, ali njoj su samo izlasci izgleda u glavi. I nije da sam je odbijala ne znam ni ja koliko puta nego samo jednom, nismo izašle mesec dana i odma se naljutila. Imala sam tada nekih problema pa nisam htela da izađem. Stalno sam imala neki osećaj da ona mene iskorišćava da bi izlazile i da se na to samo naše prijateljstvo svelo.
Upravo sam shvatila jednu stvar. Bliži mi se trideseti rođendan i stvari mi se nisu namestile ni blizu kako sam želela u životu. Kad sam imala društvo nisam imala pare za izlaske, sad kad imam pare nemam društvo. Toliko sam se trudila oko izgleda i imala želju da poboljšam stvari, ali kao da me neko vezao da ne mogu ni levo ni desno. Šta god hoću kao da mi izmiče iz ruku ma i za centimetar, tek koliko da ne mogu da dohvatim. Sad je subota veče i gledam na instagramu devojke koje su samo koju godinu starije od mene, koje izgledaju i obučene su onako kako ja nikad neću moći. Ranije su me radovale takve objave ali sada ne. Sada su mi kao šamar realnosti, jer sam shvatila da to nikad neće postati moj život. Kao što sam i ranije gledala, to mogu i sad. Samo da gledam.
Žena i ja smo prešli da živimo od mojih na stanu ali stvarno je tesko izdržati finansijski, trenutno samo radim ja i dogovor je neki bio da pređemo kod mojih i da opremimo sprat za nas, ona je na to jedva pristala, kaže da joj je potreban njen mir, kredit će mi odobriti tek za 3/4 meseca sigurno da opremimo sprat, ali ona ne želi da pređemo dok ne odobre kredit jer kaže da joj treba mir. Moji roditelji su stvarno dobri ljudi i prema njoj i prema meni. Ponekad se pitam da l sam ja upravu što želim da sačuvam ta 3/4 meseca u džepu i za to uradimo nešto što će nam trebati ili poslušati nju i ostati tu dok ne odobre kredit?
Nemam najbolju prijateljicu, al zato imam muža sa kojim sve dijelim. Volim te F!
Moja kolegica s posla ima neka čudna ponašanja. Voli se dugo vrtiti na stolici kao neko dijete, odrasla je osoba u ranim tridesetima. Nemojte unaprijed osuđivati, ali nekad mi se čini i da ima ponešto iz spektra autizma u njezinom ponašanju generalno. Voli ponavljati iste radnje i priče, npr. kad se ujutro okupimo postavlja identična pitanja, govori o svom danu i događajima iako je niko ništa nije pitao itd... Počinje me sve više nervirati.
Dođem na seminar sa još 3 svoje koleginice. Sve 3 ljubomorne jer su mi se u jednom danu udvarala 4 momka (meni kao muškarcu) a njima ukupno ni jedan 🤣
Firma me prebacila na drugo radno mesto u Beogradu što je neki napredak u karijeri ali osim toga nije plaćenije radno mesto, a nije ni mesto gde živim pa imam veće troškove. Toliko mi se zbog toga smučio Beograd, sve mi je preselo.