Dozivela sam ogromno razočarenje, krenuću od početka. Kada smo dobili prvo dete, upala sam u postporođajnu depresiju. Muž je sve vreme bio uz mene: bodrio me, tešio, išao na terapije sa mnom, briga o detetu je bila u potpunosti njegova, a dok je radio mi je pomagala njegova majka. Čak sam se neko vreme vratila kod svojih i on je mesec dana bio sa bebom. Čak sam ga i vređala, jednom ogrebala, jer nisam bila svesna šta radim. Bio je svestan mog stanja, zajedno smo se izborili i sada smo svi super. Obožavamo dete, a kada sam spomenula da bih volela drugo dete, samo mi je besno odgovorio: "da prolazim opet kroz onu psihičku torturu opet? Neka hvala! Od mene je dosta!" Uništio me je!
Ne razumem žene koje dele troškove sa partnerom u vezi/braku tako što daju pola novca za režije, hranu, kiriju. I tokom veze i sada kada živim sa dečkom on plaća sve osnovne životne troškove a radi za samo 1000e uključujući letovanje, zimovanje, vikend putovanja i izlaske, privatno kod lekara sve što mi zatreba, nov telefon, odeću, sve što volim za moje hobije, školovanje itd. Kada nam nešto zafali on se potrudi i nađe dodatni posao. Namirnice sve on kupuje i donosi, ne moram čak ni u nabavku. Ja sam rasterećena finansijski, ali mu sve organizujem od renoviranja do kupovine naminica, radim besplatno tako što održavam kuću, čuvam ljubimce, čeka ga skuvano jelo svakog dana kada dođe s posla i zagrljaj. Podržavam, motivišem, dajem ideje kako da napreduje i stvori nam bolje uslove. I pored toga često delimo obaveze u kući kad dođe s posla jer on želi da mi pomogne. Nikada nije dozvolio da ja išta platim već mi gura novac u novčaniku da imam za sebe i obožava me jer ja to zaslužujem.
Mladoj kolegici s posla poginuo je otac u prometnoj nesreći. Njeni su se rastali kad je ona bila dijete, otac se opet oženio, ima još djece s tom drugom ženom i svi se prave kao da prvi brak nije ni postojao. Gledam ju na sprovodu, došla je sama jer mama nije htjela s njom. Cijela obitelj u mrtvačnici, ona sa strane, sućut joj je, osim nas s posla i par njenih prijatelja izrazilo možda 10 ljudi. Naravno, na sprovodu ga svi hvale, sami hvalospjevi o njemu. Ona na trenutke ravnodušna, na trenutke ogorčena, na trenutke skriva suze. Baš je bilo tužno za vidjeti i stvarno sam se zapitao koliko traume nose ljudi koje svakodnevno viđamo, a da mi ne znamo.
Ja sam suprug gospođe koja je javila u ponedeljak da se udala a u petak dobila otkaz. Samo sam hteo da kažem ovoj gospođi koja je u komentarima napisala "nesreća nikad ne dolazi sama" da to uopšte nije u redu s njene strane. I mojoj ženi Jeki Peki da je volim. Prijatan dan vam želim!
Pre supruge sa nekih 24-25 godina sam bio u vezi sa jednom devojkom koja je bila skroz uredu i po izgledu i po ponašanju, ali kad sam malo bolje upoznao njenu majku, uvideo ponašanje i želju da "zabode nos" u sve ... pomislio sam da ne treba ulaziti u nešto ozbiljnije, brak. Povučen ovim iskustvom sam, zajedno sa suprugom, mojim i njenim roditeljima postavio granice i stavio do znanja gde im je mesto, tako da sad živimo svoj život onako kako najbolje znamo i možemo. Posle 20-ak godina vidim da bi u startu takav "brak" bio osuđen na propast, jer znam sebe i šta ne bih mogao da podnesem. Bio sam mlad, ali sam pametno razmišljao. Sreća, pa se raziđosmo na vreme.
Zbog lošeg braka mojih roditelja nikada nisam zelela da se udam. Plašila sam se braka, nisam želela da postanem majka jer sam se plašila kakav ću roditelj biti. Mi smo bili u vezi, živeli zajedno, on je želeo porodicu ja zbog tog straha ne. Nezadovoljna poslom, svojim lošim psihičkim stanjem, konkurišem za posao u drugom gradu gde mi je ponuđen posao u struci, pozicija, velika plata. Rešena da odem, raskinem vezu sa osobom koju sam volela više od sebe, on povređen ali nije želeo da me sputava. I u jednom trenutku sam shvatila da je problem u meni i da gde god da odem neću moći da pobegnem od sebe, a znajući sebe nikada se ne bih ni udala niti rađala već bih se posvetila karijeri. I ostala sam. Bez velike plate, ali pored čoveka kojeg volim i koji me voli i s detetom koje obožavam. Srećna sam.
Imamo jednu stranku koja često dolazi. U pitanju je mladić koji ima neku bolest kostiju, teško hoda, malog je rasta i izgleda kao dečak. Fina sam prema njemu i uvek mu izađem u susret jer mi ga je žao. Koleginica je počela da mi ga nabacuje. Ne znam da li kroz šalu ili šta, ali je zaista jako neprijatna situacija. Dečko je niži od mene i vidno bolestan. Ili želi mene da ponizi ili njega. Ne znam šta je u pitanju ali je zaista loša namera.
Sinoć je kod mene bila drugarica iz osnovne škole. U jednom momentu preko grupnog poziva je zovu njena ćerka i sestra, a ćerka joj kaže 'mama mama nadam se da nisi zaboravila da kupiš tortu babi i dedi', a na to njena sestra se nadovezuje i kaže 'jesi li kupila tortu, baš su srećni mama i tata'... Kad su prekinuli poziv pitala sam je šta slave odgovorila je '40 godina braka'.. Prvo sam progutala knedlu, a onda sam joj čestitala.. Kad je otišla svojoj kući otrčala sam do kupatila, zaključala se i počela da plačem kao malo dete.. jer sam shvatila da moji roditelji ne da nikada nisu slavili godišnjicu braka već mislim da mrze dan kad su se venčali.. Ja ništa ne znam o tome kako su se oni upoznali, kad je bio datum kad su se venčali.. ništa ne znam jer se o tome nikada ne govori.. Ali zato odlično znam kako izgleda kad jedno drugom prete, kad se odvratno svađaju, kad se tuku, kad razbijaju stvari itd.. Dobro pa sam i malo normalna...
Ja sam Srbin, a djevojka mi je Bošnjakinja. Dolazimo oboje iz tradicionalnih pravoslavnih, odnosno muslimanskih porodica. I njeni i moji su se protivili ovoj vezi dugo vremena, međutim ljubav je pobijedila. Prekidali smo i patili jedno bez drugog, nismo mogli da se zaljubimo i druge i vratili smo se jedno drugom. Pomirila nas je njena najbolja drugarica koja je Bošnjakinja i moj najbolji drug Srbin, jer su shvatili da patimo jedno bez drugog i da ćemo uništiti sebi živote... Dakle prepreke ne treba da postoje, jer srce ne bira koga će da voli, koju boju kože, koji jezik, koju religiju. Za mene je moja Leila najljepša i najdivnija osoba na planeti. Pozdravlja vas Miloš i poručuje da se volite, bez obzira na sve. Život je jedan, ne treba ga trošiti uzalud!
Zahvalan sam što više nisam gladan. Imam dobar posao u struci. Mogu sebi priuštiti mnoge stvari, ali ljudi moji, posle 7 godina studiranja, i dalje mi najslađe što ne moram gledat svaki fening i napokon se mogu najesti ko čovjek. Mislim bukvalno, rudarenje medicine sedam godina, na studentskoj menzi. Večera od 5 do 7, meni metabolizam rotor, genetika takva, svi sa očeve strane smo mršaviji, nije problem u apetitu, nego organizam sagorjeva sve živo. Mogu jesti uvjek. Koliko sam puta gladan legao, ni sam ne znam. Ako ne pojedem nešto bar u 21:00 najdalje, ja sam gladan u 23:00 i nema mirna sna. Divim se vegetarijncima, ja ako ne pojedem parče mesa dnevno minimalno, jednostavno ne mogu da razmišljam niti radim.