Posle nekoliko godina moram da se vratim u Srbiju zbog verenice kojoj su ovde odbili da daju boravak, iako ja papire imam. Dugo smo na daljinu i ucenila me. Duša mi pati za ovom zemljom gde sam. Sad opet Srbija. Opet ljudi sa nadrndanim facama, opet mobinzi na poslu, opet primitivni smisao za humor gde čitav čopor uoči najslabijeg i onda ga podjebavaju. Opet ogovaranja, nervozne šalterske službenice, ft1p, institucije koje ne rade svoj posao. Opet: "alo bre, rođače, sha e bilo, znaš ti ko sam ja, znam čo'eka". Opet narodnjačine, frka u saobraćaju, lažni prijatelji, smrad cigareta i opušci na sve strane. Opet nepotizam, politika, nacionalizam, čekanja u redovima, nadmudrivanje kao jedina duševna hrana. Opet muškarci koji pričaju samo o klubovima, kolima i kladionici, kao i isprazne i arogantne žene u "diva" fazonu. Razmišljam šta da radim. Trebaće mi godinu dana samo da počnem normalno funkcionisati dole. Detoksifikovao sam se od tog džiber mentaliteta i sistema.
Bivsi, sa kojim sam bila skoro 4 godine u vezi prije sadašnjeg muža (sa kojim sam 6 godina), mi je iznenada nakon tolikih godina poslao poruku sadržine: "Može li ova poruka ostati između nas. Javi se kad budeš mogla pričati." Razmišljala sam da li mu možda treba neka pomoć, ali sam zaključila da vjerovatno nije to slučaj pošto je poruka stigla u subotu u pola 12 naveče. Pošto je znatiželja ubila mačku, nije nikad dobio odgovor.
Zaručnik i ja opremamo stan u kojem ćemo živjeti i posvađali smo se oko takve gluposti. Ja sam htjela da ugradimo bide. Međutim, zaručnik ne želi ni čuti. Kad sam ga pitala zašto, argument mu je da će mu se prijatelji smijati i zadirkivati ga da je homić ili da je promijenio vjeru. Razumjela bih da nemamo novca ili nemamo prostora (a imamo), ali da on u svom stanu ne da staviti bide zbog svog društva, to mi je glupost i prvo sam mislila da se šali. Ne, mrtav je ozbiljan, tvrdi da pravom muškarcu to ne treba u kući. Dapače, naljutio se na mene jer ne poštujem njegovu odluku, još je zvao i svoju mamu, koja me potom zvala da mi kaže da mi ne treba bide i da nije zdravo za žene da se peru dolje u vrijeme menstruacije jer to može naškoditi jajnicima. Na kraju krajeva, zaboli me za bide, ali mi je ova reakcija strašan red flag. I da mi je netko rekao da ću razmatrati raskid zaruka zbog pranja gu*ice, rekla bih mu da je lud, ali evo me.
Oduvijek mi je želja bila da živim sama. I za to sam se izborila prije 3 godine, sama živim, radim i plaćam stan. Imam mir i privatnost koje nisam imala u roditeljskoj kući. Bila sam u vezi godinu dana sa dečkom koji je živio sa roditeljima. Finansijski im je pomagao, od plate uvijek odvajao 400 KM ili čak 500 (oko 250 e mjesečno). Došlo vrijeme za nešto više u vezi, gdje ćemo živjeti? Ja sam predložila da dođe kod mene da probamo zajedno neko vrijeme, ali da po pola plaćamo račune. Nakon nekoliko dana mi predlaže da dođem živjeti "kod njega" odnosno u kući njegovih roditelja.. kao zbog finansija i ogromnih troškova, a i njegovima treba pomoći. Kao da sam ja dužna njegovima da pomažem, pa ni moji mi to ne traže. Već 3 godine ne živim ni sa svojima, jedva sam čekala da se odselim, a on mi predloži da živim sa njegovima. Naravno, odbila sam i raskinuli smo. Tačno više neću ni sa jednim Balkancem ući u vezi, sve sami edipovci i mamini sinovi, nesposobni za život!
Imam 33 godine i 3 partnera u životu od toga treći je sadašnji muž. Koliko god imala dobrog seksa sada a i u prošlosti žao mi je što nisam imala više iskustva, što nisam više uživala sa svakim koji mi se svideo i sa svakim koji je mene hteo. Sada (iako 33 ne smatram neke godine) nije mi više toliko do toga, ali mi je žao što nisam znala da uživam i što sam se kao nešto čuvala kao da ima brojač. Mlađim devojkama bi savetovala (ako vole seks) da probaju što više, da uživaju sa kojim god požele jer intima i seks je nešto predivno, pa makar trajalo samo to veče. Isto se vrednujemo svi, ni na venčanju ni u braku ne postoji cifra na našoj glavi i uopšte nije bitno koliko smo partnera imali, na kraju niti to koga briga niti na nešto utiče i one "najgore" su se udale i to jako dobro, bolje od nas što smo se kao nešto "čuvali". Za koga, čemu, uživajte dok možete.
Sa 17 godina doktor mi je dijagnosticirao PCOS i poslao me na hitno odstranjivanje jajnika. Odbila sam, a moji nisu znali šta da rade. Tražili smo drugog doktora i hvala Bogu nekako sam ciste očistila kontracepcijom. Kad sam se udala, rekla sam mu da je moguće da nikad ne budemo imali djecu, a on mi je dao podršku i rekao da će sve biti uredu. Nakon 3 godine, u 8. sedmici saznamo da sam trudna. Želim vam svima istu sreću. (za ove koje očekuju) 🥰
Živim u kući koju su mi roditelji ostavili, zajedno smo svi kupili garsonjeru za njih jer kažu tako je jeftinije, nego meni nova kuća. Njima za starost treba samo soba a meni prostor za buduću porodicu. Sve mi je u životu išlo ok, imam dobar posao, prijatelje, ali jedino što koči je sad moja devojka sa kojom mi je isto sve super u vezi, ali sad kad smo posle 3 godine krenuli da pričamo o zajedničkom životu i da pređe kod mene, ona ne želi da živi u toj kući jer sam je ja nasledio od roditelja i ona nema pravo na to u slučaju razvoda. Prvo kažem joj čekaj mi nismo ni u braku ko spominje razvod. Svakako da nemaš pravo na kuću kad je nisi ni kupila nego su je moji roditelji gradili kroz život. Predlaže mi ona da uzmemo stambeni i kupimo nešto svoje ali ja da plaćam rate jer sam muško, haha, ma da. Ali to je kao zajedničko na kraju. Rekao sam joj da sama sebi kupi stan i nek ga otplati pa onda nek ima nešto svoje u slučaju razvoda, al i dalje stojim pri tome da pređe kod mene.
Nisam neki vozač, a zbog posla sam često na putu. Inače imam registriranu konzultantsku firmu u kojoj sam ja jedina zaposlena. Uglavnom radim za jednu grupaciju u Austriji, to je i dalek put i veći grad s gužvom, treba dovesti do tamo. Odlučila sam zaposliti vozača i preporodila sam se, nemam stresa oko vožnje, ne moram voziti auto na pranje i servis, plus stignem spremiti sastanak i rješavati druge stvari u putu. Da se ogradim, niti ga iskorištavam, niti mu muljam oko plaće, prijavljen je, sve je legalno i nije mi žao dobro ga platiti jer nemam više brige. Ali okolina to komentira kao da sam ubila čovjeka. Što si ja mislim, jesam li toliko bahata, mislim da sam kraljica. Kao, ponižavajuće je za njega i bezobrazno od mene što mi on otvara vrata auta, kao da ja nemam ruke. Gospođu se vozi na sastanke, a ne kao obične smrtnike i sl. Komentari najviše dolaze iz obitelji i nekad se stvarno zapitam jesam li ja ta koja je pogriješila.
Kao majka dvoje dece, i dalje ne shvatam roditelje koji se smrtno uvrede kada su pozvani na svadbu bez dece. Mislim na one koji to dožive kao lični napad na njih i njihovo dete, pa vele „ako nije pozvano moje dete, onda nisam ni ja”. Više puta sam videla kako mala deca prave svakakva s*anja na svadbama i sasvim mi je legitimno kad se mladenci odluče na proslavu svog braka bez tuđe dece. Plus glasna, muzika, gužva, pijani gosti…ne znam kojem malom detetu je zanimljivo da sedi satima na tim proslavama.
Nisu mi jasne žene ovde koje kukaju ovde kako im je sve teško, jadne one, majčinstvo im je pakao. Ja sam doktor fizičke hemije, radim u institutu. Imam zavidnu karijeru. Uvek sam bila vredna i sposobna. Suprug mi je isto tako vredan i sposoban. I ne, nemamo dadilje, ni kućne pomoćnoce. Imamo bebicu i uživam u svakom trenutku. Dojenje, prepovijanje i sl. ne doživljavam kao pakao. Stižem i da budem u toku sa dešavanjima u firmi. Najlakše je kukati. Kukaju one žene i oni ljudi što im je sve bilo teško, mrzovoljne što spavaju do 12. Žao mi je, ali priznajte sebi da ste lenji!