Sećam se situacije od pre 2 godine dok sam još imala probnu dozvolu. Pošto nisam odmah vozila kad sam položila nego par meseci pre isteka probne, bila sam mnogo nesigurna u vožnji. Desilo mi se da nisam mogla da krenem na uzbrdici u jednoj slabo prometnoj ulici. Lik iza mene trubi, vidim da me psuje, ja se još više spetljala. On odjednom izlazi iz kola, pokazuje mi da izađem i ja, izađem a lik samo što nije krenuo da me bije. Unosi mi se u facu, vređa. Ja se okrenem, odem do gepeka, izvučem ćaletov pajser i pitam u čemu je problem. Neki bes proradio u meni, bila sam spremna i da se pobijem ako treba. Valjda video to pa samo ušao u kola i zaobišao me. Sad bolje vozim, ali pajser i dalje stoji u gepeku. Shvakakvih budala ima.
Bilo je leto 2011. godine i bio sam sa devojkom na moru. Pošto su njeni imali vikendicu u tom mestu, navratile su njena starija sestra i mama da budu 7 dana sa nama. Iz revolta zato što sam sam sa njih 3 harpije, svakoj sam u šampon za kosu "podario" svoju semenu tečnost.
U inostranstvu živim i radim kao advokatica na brakorazvodnim parnicama i svaki put se dodatno potrudim da žena koju zastupam dobije što više bračne stečevine, posebno ako je muž našao mladu ljubavnicu ili je izvršio emotivnu prevaru u braku. To je omen mojoj majci i svim ženama koje su muževi prevarili i izbacili na ulicu bez igdje ičega.
Otac me nikad nije podržao u ničemu.. Cijeli život me je pokušavao pretvoriti u budalu koju će svi gaziti, a ja ću šutjeti i biti dobra. Na starom poslu sam trpjela sr*nja, mobing i šta sve ne i odlučila otići.. Pronašla sam sad novi posao, uvjeti su top, plaćaju mi i smještaj i evo mi sad ubija volju govoreći kako će mi tamo biti užasno i sad me odmah hvata panika.. Ne pada mi napamet da trpim sr*nja pa makar pala na dno.. Ajde me bar vi podržite jer mene ovo ubije u trenu. Imam 27godina..
Malo mi je falilo da punicu na glavu izbacim iz kuće. Dolazim iz radničke porodice. Uspio sam, u današnjoj ekonomiji, bez roditeljske pomoći da kupim stan,na kredit naravno, koji bez problema plaćam, i odličan auto. Da bi ona, u mojoj kući, pred mojim prijateljima i porodicom, nonšalantno izjavila kako je njena ćerka skromna. Kako je mogla ona i za nekog bogatog ali njoj to nije bitno. Nisam htio da brukam ženu, diskretno sam joj rekao, da joj fino kaže da ode, inače ću je ja izbaciti. Ne smatram sebe da sam bogat, ali boga mi nisam ni siromah neki.
Uveli smo plaćanje propuštenih termina u salon. Rezultat - otišle su klijentice koje su neodgovorne, rasprava za svaki euro i svađalice. Napokon mir u salonu, sa ženama koje su opuštene i nakraju zadovoljne. Preporučam kolegice! Cijenite sebe i svoje vrijeme! :)
Ne zamjeram roditeljima što me nisu stambeno zbrinuli, našli mi dobar posao, kupili auto, novčano me pogurali dok ne stanem na noge. Nije to njihova dužnost sve to ću postići sam. Zamjeram im što me uspoređuju s ljudima kojima su roditelji omogućili sve to i pitaju kad češ ti kao on/ona?
Prestao sam da pušim sa 29 godina zbog devojke u koju sam se zaljubio. Rekla mi je da ne može da bude u vezi sa pušačem. Od puberteta pati od migrena i između ostalog duvanski dim joj je okidač. Prvo sam mislio da traži izgovor da me otkači. Kad sam skontao da priča istinu, rešio sam da prestanem i sada smo godinu dana u vezi.
Što sam starija, sve više verujem da treba raskidati na prvo neslaganje. Suludo mi je da ja sa nekim moram da razgovaram i da mu objašnjavam da ne treba da lajkuje druge žene, da ne treba da ćuti ako me neko od njegove porodice ili prijatelja otvoreno ponižava ili da očigledno blene u neku zgodnu devojku koja prolazi. Pravimo od muškarca debile kojima sve mora da se objasni ili nacrta. Ako odrastao muškarac ne ume da se ponaša, nemam ja šta da ga učim i vaspitavam. Isto važi i obratno, ako se žene ponašaju tako. Svi oko mene koji su u vezama pravili kompromise i imali razumevanje za sve i svašta su sada u nesrećnim brakovima. Skoro mi baš drugarica priča o nekoj bezazlenoj situaciji u vezi i da je tada trebalo da ode. Sad ima mala deteta i nije tako lako otići. Treba otići kad jeste lako, kad si mlad i slobodan da ne gubiš vreme.
Sinoć gledam ponašanje odrasle osobe, majke dječaka koja je došla da brani sina. Sin je prethodno udario dječaka i to mu nije prvi put. Izašla starija sestra da brani brata. Nastao opšti haos. Dolazi otac od povrijeđenog dječaka i majka od sina nasilnika. Otac sa poštovanjem priča sa majkom i objašnjava joj da on svaki dan udara njegovog sina i pokušava da nađe rješenje. A majka ne birajući riječi počinje svašta da priča, vrijeđa oca i cijelu porodicu njegovu. Bez ikakvog osjećaja solidarnosti i spremnosti za rješenje situacije. Sin nasilnik psuje odrasle i naravno oponaša ponašanje svoje majke.
Samo se pitam da li je moguće da se ovo dešava? Gdje se izgubilo poštovanje odraslih?