Moji roditelji su se rastali kad sam ja bila još u vrtićkoj dobi. Otac i maćeha su bili dobri prema meni kad sam bila mala, ali nakon što su dobili kćer maćeha je prestala razgovarati sa mnom (imala sam 9 godina) i dvije godine me je potpuno ignorirala, moj otac nije napravio apsolutno ništa da ispravi tu situaciju, da se ja osjećam bolje. Nikad nije bio pravi otac meni, nego drugoj kćeri, a sa mnom distanciran i hladan.
Nastojim studirati što je moguće duže da isišem svaku kapljicu alimentacije koju mi mora plaćati jer je to jedino što sam dobila od njega. Kod upisivanja autoškole nisam dobila ni lipe od njega, a pred menom je bez ikakvog osjećaja krivice rekao mojoj sestri će joj kupiti auto i platiti vozačku. Jedva čekam da se zaposlim i da ga više nikad ne vidim ni njega ni njegovu odvratnu, pokvarenu ženu.
Imam ćerku i sina 8 godina stari. Svaki njihov rođendan je proslavljen u dvorištu naše kuće gde se našlo posluženje za svakoga i decu i roditelje. Imamo i mali bazen za decu, pošto je rođendan u sred jula. Svako dete koje je ikad došlo provelo su super, dok mi svaki roditelj zamerio ‘pa zašto i ove godine u dvorištu?’, ‘Što ne igraonica?’ Zato što nemam toliko para, a i ovako je slađe!
Pre nego što sam tašti poslužio tortu za svoj rođendan, dobro sam se isprdeo na njeno parče.
Sramim se moje nove cure koja je ružnjikava i debela, s njom sam da nisam sam, ona se zaljubila u mene, a mene je sram kad me vide s njom. Ne volim je i ne želim je upoznavat s društvom, sram me njenog izgleda iskreno.
Molim ljude koji ne mogu u restoranu da ostave 1$ da ne dolaze u iste. Znači ne kafić, nego restoran. Da i bakšiš je 'plata' jer taj posao niko ne bi radio za taj novac. I da, restoran jeste luksuz, u redu je da ne mora da se ide svaki dan, ali ići u restoran i žaliti se da je skupo? Pa skuvaj sam, kupi u pekari, naravno da je skupo, samo na Balkanu ljudi idu svaki dan u restoran da jedu.
Meni je nekako logično da ako moj muž radi 10+ sati dnevno, a ja sam kod kuće, ja preuzmem 90% stvari oko deteta i kuće, sigurno neću da mu tražim da ustaje noću i nuna bebu, a znam da ustaje ujutru. On svakako sudjeluje u kući, ali sigurno neću da tražim da bude 50-50.
Od kako smo se verili a kasnije venčali zaista smo se puno svađali sa suprugom. Došli smo do toga da ćemo se verovatno razvesti. Međutim umesto toga, seli smo i razgovarali i zaključili šta je vodeći uzrok naših svađa. Matorci i njihovo mešanje u naše živote. Nisu se oni svađali ni sa nama ni između sebe. Ali kada god smo bili u kućnoj poseti kod mojih ili njenih znali su da bace neke komentare o našem poslu ili načinu života na koje smo prećutali a onda kod kuće zaista mnogo burno reagovali. Probali sa njima da pričamo, ali uzalud. To se nikada neće promeniti. I odlučili smo da napravimo rez. Odselili se u drugi grad, i sada se čujemo jednom mesečno sa njima čisto radi formalnosti. Bez ikakvih reči o tome šta radimo i čime se bavimo. Ljudi ja ne mogu da vam opišem koliko smo sada srećni i koliko se stanje popravilo. Ponovo smo kao da je prva godina veze. Zaljubljeni i zagrejani i ako bude sreće, uskoro će nas biti troje!
Najbolji su mi ovi što kažu da rađam, kako moja prijateljica/rodica/komšinica ima dvoje/troje dece. Kako da neću! Pritom mi je najjače kada se uzdignu jer su se zaposlile, a sve se zapošljavaju zbog dece. Dođu na razgovor i kažu da imaju decu, eto. Nakote troje, pa onda idu da traže posao i prime ih, dok se ja polomih oko posla i onda mi neko kaže „ma samo da se zaposliš“. Mrš.
Užasno mi je videti devojke koje nose patike na haljinu. Pogotovo na svadbama i sličnim proslavama, svečana, elegantna haljina, a na nogama starke. Pa budi žensko barem za tu priliku!
Ne razumem žene koje kriju od muževa kao šta su kupile, koliko platile i slično. Ja kupim šta hoću, ne pitam za dozvolu, moje su pare, ja sam ih zaradila, kupiću šta mi treba, makar to bila torba od 200e, i pohvaliću se njome njemu bez problema... šta ima on da se žali na šta svoje pare trošim?! Naravno, deo para uvek dam za budžet (hranu i račune), ostalo je MOJE.