Imam 30 godina i pre nekog vremena sam želela otići na neko otvaranje Hari Poter dvorane, ali pošto nemam dece, a tamo su išli svi sa decom - beše mi glupo. Međutim, padne mi na pamet da odvedem drugaricinu decu. Ja došla kod nje da je pitam i kažem: "Slušaj, mogu li da odvedem Maju i Stefana u...", a ona me prekide u sred reči i viknu "MOŽE! Samo ih vrati sutra do podne." Ja kažem: "Ma dovešću ih večeras...", ali ona mi je već dovela decu i tutnula 50 evra u ruke, uz reči: "Hoću da budem sama sa mužem. Dovedi ih sutra." Sve u svemu, sjajno smo se proveli u dvorani, pre spavanja se družili i pravila sam im toplu čokoladu i sutradan kada sam ih vratila drugarici - i ona i muž imali osmeh od uva do uva. E vala neka su uživali i odmorili se. A deca su zlatna i uvek ću ih rado pričuvati i po par dana ako treba.
Kad te neko pozove na svadbu, to znači da plaćaš sledeće: haljina za ženu, košulja za muža (minimum), fruzura, gorivo za put, ruzmarin, fotografije, plaćaš muziku i koverta za mladence.
Dakle, to zadovoljstvo košta minimum 500 evra.
I onda ti kažu mladenci kako su ONI napravili gala svadbu a sve platili od para što su dobili.
Ne, vaše bahanalije smo platili mi. I sve nas koštalo papreno.
Nakon duge i teške borbe s rakom, majka je preminula. Prekinula je kemoterapiju i željela zaspati u svojoj kući. Na 5 mjeseci sam totalno zaustavila život, vratila se kući i brinula o njoj 24 sata do zadnjeg. Umrla mi je na rukama u našem domu, svjesna svega. Koliko god da je sve bolno i traumatično i koliko mi nedostaje, ponosna sam na nas - kakav je čovjek ona bila i kakvog je čovjeka odgojila. Naučila me što je oproštaj, strpljenje, požrtvovnost i mir. Sve ono što je ona prakticirala i čemu sam se divila; dala mi je posljednju lekciju. Poslije ovoga, znam da ljubav stvarno nema granice i uvjerena sam da će me jednog dana ponovno dočekati nasmjesena raširenih ruku. Bila mi je čast imati ju za Majku. ❤️
Mačak ima rak. Veterinar kaže da mu je ostalo još malo... Jako teško mi to pada i ne razumijem ljude koji mi se smiju u facu sa "To je samo mačka" glupostima. Imam ga 15 godina, pa pobogu da kamen nosim 15 godina vezala bih se za njega, a kamo li za živo biće koje sa mnom živi, jede, spava.
Počela sam vezu ima mesec dana sa momkom, ljubav cveta generalno, mnogo dobro funkcionišemo. E sad što se tiče onog čuvenog ko će platiti račun na dejtu- u početku je on plaćao ali ja bih naravno ponudila da platim ja i on je počeo da me pušta. Malo se stidim da ovo priznam ali volela bih da me ne pušta. Znam da sam u krivu jer ne mogu očekivati da mi čita misli, kako on može znati da bih volela da on plati kad se ono malo kao balkanski svojatam oko računa. Takodje, isto zaradjujemo tako da nije ni fer da samo on plaća. Možda ćete me nazvati sponzorušom, ko zna možda sam to i postala, neka latentna verzija. Ali ja sam pre verovala u deljenje svih troškova 50/50, dok nisam shvatila da definitivno želim decu u budućnosti i od tada ne gledam momka koji mi se svidi samo kroz prizmu momka i kako nam je sada, nego kao potencijalnog supruga i oca dece, a u toj varijatni želim jedino nekog ko bi sam preuzeo ulogu finansijskog oslonca.
Uvek sam tako mislila i govorila, a sada imam i dokaz. Napustila sam stresan posao, otišla na odmor, vratila se. 20 dana kako sam htela da odmorim pre drugog posla i ja ne znam šta ću od sebe. Celu kuću prečistila od poda do plafona, sve čisto, sjaji, perem šta treba i ne treba, svaki dan skuvan ručak, predveče nešto slatko, kolači, pite, svaki dan usisavam, čistim, dvorište sređeno, cveće, stazice. Sve to za 20 dana i sada se samo vratim u krug i dosađujem. I onda dođu čuvene "domaćice" koje se usude da se porede sa ženama koje rade sve to i PLUS 8 sati na poslu! Znači bukvalno sve što ima da se odradi odradi se za 2-3 max 5 sati, a one od toga stvorile kvantnu fiizku i još traže neku penziju za to što su ceo život sedele kući i "radile". Ma dajte, bukvalno imam dokaz, plus što se grozno osećam što muž radi, mada svakako imam svoju ušteđevinu, ali em nije fer, em sedenje kući nikako ne može biti "podjednak posao" i predstavljen kao nešto toliko teško.
Te večeri rekao sam joj da je više ne volim. Seks nam je bio odličan ali varao sam je, želeo sam i druge. Shvatila je pa sam hteo pauzu da mi ne drvi. Toliko se lomila oko mene da mi je bilo zadovoljstvo da je gledam kako se pati, da vidim koliko može da izdrži. Znam da je kliše i da ćete me sad razapeti, ali ja zaista nisam znao koliko je volim dok nije izašla. Nije htela da je pratim, samo je ustala, ostavila novac za svoj račun i izašla iz restorana.
Nije prošao dan za ove četri godine da mi kroz misli nije prošlo njeno stopalo kako nestaje iza ugla, njeno bledo lice i neverica dok sam joj govorio da je ne volim. Nije prošao dan da se nisam pokajao što sam je toliko povredio, što je svog karaktera nisam poštedeo.
I da se radujete još više, da uživate u mom padu. Voleo sam je i nisam podnosio jačinu njene ljubavi. Hteo sam da pati za mnom pored mene.
Uživajte, znam da sam mrtav za nju, znam da ne može da oprosti i da ja sebi ne mogu da oprostim. I nikome ovo ne mogu da kažem.
Žena sa kojom imam dvoje dece me je varala 6 meseci sa likom sa posla i još je sa njim zatrudnela i ubedila me da neće treće dete i ja je vodio da abortira! Ceo svet mi se srušio voleo sam je najviše na svetu i život mi je propao! Živim i dalje sa njom zbog te male dečice koja ništa nisu kriva za njene postupke i ne znam šta da radim! Ona me preklinje da nastavimo dalje i da će mi biti najbolja žena na svetu ali ništa to ne vredi ako nema više poverenja.
Kolega je zaslužan za moj razvod. Kad je firma slavila rođendan poveo sam ženu na party, a kolega je došao da se upozna s njom na ovaj način: "Da li ste vi Petra?". Naravno ona zbunjena jer se ne zove tako, a Petra je moja ljubavnica za koju taj kolega zna, ali ne zna kako izgleda. Mislim da je ovo napravio namjerno.
Sin je napustio ženu i otišao s momkom u Ameriku. Živeli su u kod njega 9 godina (radna viza) dok priča nije pukla i sin je morao da se vrati u Srbiju. Kaže skupo je živeti tamo, nije stekao nikakvu penziju, ništa, nema više gde. Možda sam zao, ali sam mu sa zadovoljstvom zalupio vrata kad je došao do nas. On više nema šta da traži što se mene i žene tiče. Samo Bog zna koliko smo kriza (gubitak posla, psihički stresovi, moja bolest) prebrodili sa snajkom i unukom dok se on baškario po belom svetu. Da neko može tako da ostavi najrođenije ne mogu i neću nikada prihvatiti. A nadao sam se da ću bar sa sinom imati normalan odnos gde niko nikoga ne napušta, jer i sam znam kako je kad ti se to desi. Celo detinjstvo sam proveo bez oca...Valjda će unuk biti bolji čovek od svih nas.