Kada je brat dobio dete bila sam tu od rođenja. Pomagala snajki koliko sam mogla, skoro svaki slobodan vikend išla da pričuvam malog da snajka malo odmori, kupovala, spremala sve što treba. Kada sam se ja porodila došli su da vide dete posle 3 meseca uz stalne izgovore kako brat radi, a svaki vikend objave gde su bili. Na detetov prvi rođendan nisu ni došli uz neki glupi izgovor. Onda sam i ja prestala da odlazim kod njih, bratancu sam prestala da kupujem pa kad su to primetili onda je krenula patetika s bratove strane kako malom treba tetka. Pa brate i mom detetu treba ujka pa si došao 5x da ga vidiš za godinu ipo dana, a ništa od onoga što sam ja radila za tebe i tvoje dete mi nismo videli. Sad je snajka ponovo trudna i očekuje da obigravam oko nje, žali se kako ne može bratancu da se posveti. Samo sam joj rekla da imam svoje dete i da ja od nje nisam imala nikakvu pomoć. Uvredila se i blokirala me..
Pre 10 godina sam upoznala jednu devojku na poslu. Radile smo zajedno jednu ili dve smene, ali mi je ostala u jako lepom sećanju. Mila, draga, prijatna, prelepa! Posle toga sam je srela još jednom ili dva puta, uvek je ostavljala pozitvinu energiju i neku milinu posle susreta.
Juče mi je drugarica rekla da je ta devojka umrla od raka. Samo razmišljam o njoj i o tome koliko je svet ostao siromašniji njenom gubitkom. Ne mogu ni da zamislim kako je njenim roditeljima i suprugu bilo teško.
Moja devojka, mislim nismo još zvanično, ali viđamo se i krili smo to, je upravo viđena s drugim muškarcem, devojke kažu da ako postoji savršen momak, onda sam to ja, posao gde mi je plata 200.000-250.000. RSD, kuća u centru, auto od 20.000 evra, posao sa jakom funkcijom, visok, krupan, građen lepo, bavim se sportom, ne pijem alkohol, beskrajno veran, nisam lajkovo sliku drugoj devojci, i opet doživim to, mogu koju devojku poželim da imam, a eto ja sam idiot ispo na kraju, hteo sam da budem dobar, moram da podelim ovo jer mi se duša raspada, oči su pune suza, čime sam ja ovo zaslužio ne znam, al boli i previše.
Tako da ne prosipajte priču da su žene ugrožena vrsta.
Imao sam devojku koju sam voleo beskrajno, Isidora se zvala, bili smo zajedno godinu i dva mesaca. Ali zbog moje agresije ostavila me je. Dan danas nakon 4 godine ne mogu da prestanem da mislim o njoj, pokušavao sam na sve načine da mi oprosti, ali mislim da sad zvanično nema ništa od toga, pokušavajući da je zaboravim tražio sam joj silne zamene, spavao sa mnogo devojaka, ali se nisam ljubio sa njima, nisam mogao. I devojka sa kojom sam spavao pre 13 meseci ostane trudna, terao sam je da abortira ali je kasno saznala pa nije moglo, nisam mogao da budem sa njom jer i dalje volim ovu devojku, i pred porođaj rekao sam joj da ćemo biti zajedno samo pod jednim uslovom ako da detetu ime Isidora, i ona je to uradila, ali ja nisam sa njom, to sam samo rekao da bi se dete zvalo tako, da mogu nekog da zovem tim imenom, i poslao devojci koju volim da sam dete nazvao po njoj i rekao da je nikada neću zaboraviti, ona mi je odgovorila samo “kad sam te najviše volela ubijao si me”. Umro je deo mene..
Samo što sam počeo da radim, prva moja plata u životu. Minimalac, ali moja, teškom mukom zarađena. Inače završio sam Prava, ali posla za mene nema jer svi traže iskustvo, pa ajde da skupim neke pare do pripravničkog stažiranja. I tako ja sav srećan što sam primio platu, naručim klopu i naravno majka digne nos jer sam naručio sa nečim što ona ne voli. Nije pipnula večeru, već se naljutila i opsovala me. Ćale me jedini ispoštovao, večerao sa mnom. Nije mi nabijao na nos kolika mi je plata i zašto se trošim. To je učinila majka. Ljudi moji, ja sam mesec dana radio fizički posao, padao s nogu, pustite me da osetim bar neki lepi deo tog rada, da častim svoju milu porodicu. A biću vredan i uporan i biće jednom mnogo veće plate. Ajd u zdravlje!
Nije mi jasno zašto se pojedine devojke nazivaju sponzorušama jer ne pristaju na stvari koje su ne minimum, nego kilometrima ispod toga. Ne, ne bih želela da sam u vezi u kojoj mi dečko kupi kinder jaje za rođendan dok on troši 150 e mesečno na cigare i da ga pravdam time „ma bitno je da se setio”. Ne bih želela da posle xy godina ne zna ni kakav nakit volim i da me zaprosi nekom bižuterijom koju je uzeo kod kineza. Ne želim nekoga kome je teško da me obrađuje ružom za Osmi mart. Ne pristajem na to, meni su takve stvari dokaz koliko je neko zapravo (ne)zainteresovan. A ovi koji pričaju „Ma sve je to nebitno, bitna je ljubav” tek žalim — pa upravo takvim postupcima i pokazuju koliko vas „vole”.
Kako je dobro kad imas 4-5 devojaka sa kojima pišeš i viđaš se i onda kada te ta jedna 'seen' ili iskulira za kafu taj dan ti imaš još njih sa kojima se dogovoriš taj dan. Kako sam bio glup i uvek se čuo i viđao samo sa jednom devojkom. Svaka devojka ima bar 10 momaka sa kojima redovno se čuje i bar 3 sa kojima se viđa, to nije ništa neobično, samo smo mi momci veoma glupi i verovali u ljubav iz bajke. Živote hvala ti što si me godinama šamarao i konačno pokazao pravi put. :D
Dugo mi je trebalo da objasnim sebi zašto razvedene muškarce držim u istom košu sa oženjenima. Prvo, ako imaju decu iz prethodnog braka, nikad neće biti slobodni kao slobodni momci, ma kako uspešno rešili svoj odnos sa prethodnom porodicom.
Drugo, ne živimo više u eri ugovorenih brakova, pa su roditelji pogrešili a mi jadni sve probali pa nam ne ide u braku i ostalo je da se razvedemo.
U eri gde je vanbračna zajednica izjednačena sa bračnom, ne razumem šta ljude tera da daju reč pred bogom i ljudima da će kraj nekoga ostati doživotno, a onda svoju reč pogaze.
I zato, za moj pojam razveden muškarac je isto što i oženjen, samo nije od reči. Isto važi i za žene.
Imam 28 godina i zanimljiv život iza sebe. Kao dijete sam potpisao ugovor u Turskoj da igram košarku. Sa 15 godina povrijedio oba koljena i zamalo ostao bez obje potkoljenice. Sa 18 upisao školu za pilota i zbog koljena morao da je napustim. Htio da upišem akademiju scenskih umjetnosti i na kraju zbog finansija upisao elektrotehniku. Preživio trogodišnju tešku depresiju i nervni slom zbog fakulteta i raskida sa djevojkom. Sad sa 27 godina sam saznao da bolujem od raka testisa, a taman sam pomislio da će se moj život srediti jer sam pronašao posao u struci. Obećavam pobijedit ću u bitci za život i bit će na kraju 1:0 za mene. Malo previše uspona i padova za tako malo godina. Zar ne?