Moj budući suprug je protiv toga da zadržim svoje prezime. Ja mislim da svako ima pravo na svoj izbor dok god nekoga taj izbor ne ugrožava. I ja ovde stvarno ne vidim kako zadržavanje devojačkog prezimena može biti tako veliki problem.
Sedim. Razmišljam sam sa sobom. Gledam moju suprugu dok spava. Anđeo. Najbolja osoba na svetu. Izmučena, istrošena i umorna. Ja isto. Ne razumem zašto ne uspevamo da dobijemo dete. Zašto mi? Nikada ništa u životu loše bilo kome nisam uradio. Ona isto. Uvek pomagao. I dan danas gledam da nikog ne povredim. Ljudi se kurvaju, ubijaju, drogiraju, alkoholišu i imaju porodice...nastavljamo borbu. Teško je.
Susjedi su mi došli s upitom da se skrbim o njihovoj baki koja ima 83 i nemoćna je. Žele nekog svaki dan na 8h. Tražila sam za to hrvatski minimalac u brutu ili da me prijave na iznos neto minimalca i plaćaju doprinose do bruto iznosa. Druga opcija da mi prepišu njen stan nakon smrti. Rekli su da ja nisam razumna i previše tražim, a kad sam im objasnila da će ih dom gdje nema njegovatelja 1na1 na pacijenta, koštati financijski više, poludjeli su i rekli da ja samo gledam korist. Oni bi da netko badava odradi njihov posao, da njima ostane i nekretnina i bakina mirovina. I našli mene u toj priči. Danas me nisu pozdravili na stubištu.
Da sam vlast, uvela bih obavezne detektore dima/duvana u svim stanovima. Prva dva puta- novčane kazne i obavezan razgovor sa socijalnim i zdravstvenim radnikom. Ako detektor alarmira duvanski dim treći put- trajno da se nesavesnim roditeljima oduzmu deca.
Izlazila sam sa dečkom mesecima, prvo je došla NG i pomislila sam da bi bilo slatko da uzmem i njemu neku sitnicu pošto kupujem svim prijateljima i porodici. Ja od njega nisam dobila ništa. Posle par meseci, njegov rođendan je došao na red, ja sam se baš potrudila da uzmem ono što voli i zaista se oduševio. Pola meseca posle njegovog rođendana je došao moj, ja sam naravno častila piće i kolač ali nisam dobila poklon uopšte. Ni najmanju sitnicu, ružu i kinder jaje npr. Ama baš ništa. Da li je ok prekinuti odnos iz tog razloga?
Bio sam mlad i naivan. Radio sam po 10-12 h bez plaćenog prekovremenog. Kad sam dao otkaz tužio sam firmu za sve neplaćeno. Imam sve dokaze, skenirali smo se karticom pri ulazu i izlazu iz zgrade, morali smo voditi radni dnevnik, svi mailovi i sastanci dogovoreni iza 17 h, plus rad vikendom. Bivši kolege misle da sam luđak zbog ovog, a ja mislim da su jadni jer dopuštaju da ih netko iskorištava. Sad sam i želim bolje.
Udala sam se pre 4 godine. Tad sam završavala osnovne studije, kasnije upisala master studije, završila i to. Posle godinu dana sam se zaposlila. Elem, dogovorili smo se suprugom dok ne završim studije i nađem posao da nećemo raditi na bebi. Sad kad sam ostvarila na svim poljima, u drugom sam stanju. Zahvalna sam Bogu na tome. Međutim, nerviraju me komentari i reakcije ljudi (većina su bliski). Svi su fazonu "hvala Bogu, bilo je i vreme", ili "neko pre, a neko kasnije". Treba da budu svesni toga da je to stvar izbora, ali ljudima ne možeš objasniti.
Priznajem da sam ljubomorna na svoju prijateljicu koja ima predivnog dečka. On sve radi za nju, a ja već dugo ne mogu naći nikoga. Smatram da sam i lijepa i atraktivna i pametna ali nalazim samo idiote. Dok on nju sluša kao pas. Ne znam samo kako je našla onakvog papučara. Toliko mi bude krivo kad je vidim pa je zezam što je još nije zaprosio pošto su dugo u vezi. Vidim da joj je neugodno i nek je. Kada se ona naslađuje svojom vezom mogu je barem spustiti na zemlju.
Rodila sam dijete u 30tim, beba ima tek par mjeseci. Godinama ranije su mi svi pričali "Šta čekaš?; Sat ti odkucava..." (Čekala sam da nađem finog muža). Moje drugarice su većinom rodile u ranim 20tim, djeca su im sada tinejdžeri. I što sam ih duže gledala, sve mi je draže bilo što nisam rodila prije 10-12 godina. Sad imam priliku da vidim tu njihovu veliku djecu, neznalice koje bulje u ekrane po cijeli dan, ne znaju pertle da zavežu, hipnotisani, proste rečenice ne umiju sastaviti, gojazni, bez ikakvih ambicija i interesovanja, anksiozni i depresivni bez realnog razloga. Da sam tada rodila i moje dijete bi sad bilo takvo, jer bih mislila da je OK da ih zvuk usisivača na telefonu uspavljuje, a ne pjevanje i ljuljanje, da je OK da gledaju one crtane sa nakaznim likovima, da je OK da igraju igrice na kompu danima. Sad kad vidim kakva su njihova djeca ispala, znam šta definitivno nije dobro za razvoj jednog dijeteta.
Verenica mi je nastradala u sabraćajnoj nesreći 15 decembra 2019, išla je sa ocem autom njen otac je vozio i neki pijani vozač se zakucao u njih (otac je imao lakše telesne povrede), zabavljali smo se od 23 juna 2015, tog 15 decembra negde oko podne me je zvala da dođem uveče kod nje kući da ima iznenađenje za mene... dva sata kasnije mi je njen otac zvao i rekao da je nastradala, saznao sam od njenog oca da je izneđenje bilo da je trudna (radili smo na tome). trebali smo da se venčamo u leto 2020. Zaljubio sam se u nju na prvi pogled veza je bila puna poštovanja ljubavi bila mi je najveća podrška i ja njoj, ja i dan danas ne mogu da se sastavim nije prošao ni jedan jedini dan da nisam pomislio na nju i moje nerođeno dete i na život kakav sam trebao da imam sa njima... volim svoju devojku i voleću je do kraja života i nikad je neću zaboraviti.