Od kad znam za sebe otac je uvek gledao cene kad bismo išli u šoping. Kad sam počeo da razumem situaciju uvek sam glumio da su mi jeftinije stvari lepše. Hvala ti oče što si me naučio da budem ovo danas💙
Sestra mog supruga uvijek ima neke komentare za mene i moje ponašanje. Kako sam skuvala kavu, kako sam se obukla, kako sam ovo rekla, ono rekla. Pritom imamo dobar odnos trudim se, ali stvarno mi počinje uticati negativno na živce. Vrhunac svega je kad je poludila i napravila scenu što je njen momak rekao nešto pozitivno za mene. To mi je sama ona rekla, i da neće to trpiti. Ne osjećam se više prijatno u njenom društvu..
Oženio sam se uglavnom zbog pritiska roditelja, inače ne bih nikad. Sa tom ženom sam dobio dete, planiramo i krštenje i sve to. Prema njoj ne osećam jake emocije ljubavi. Osećam da želim da bude zbrinuta i da joj ništa ne fali ali ne znam da li osećam ljubav. Da bude još gore od početka mi je u glavi jedna druga devojka koju nisam imao hrabrosti da smuvam. I ne izlazi iz glave nikako, svakog dana mislim o njoj. A ne želim da ostavim ženu sa kojom imam dete jer sam čovek od reči i jer ona ne zaslužuje da joj se loše stvari događaju u životu.
Odbio sam da platim letovanje. Žena i ćerka sad ne pričaju sa mnom. Stvarno je van pameti potrošiti dva meseca plate na 10 dana negde. Ovako živimo odlično, mogao bih čak reći luksuzno za naše okruženje, ali da bacim toliki novac nema šanse.
Da se pohvalim da sam od nevine devojke napravio nimfomanku.
Najbolja drugarica se godinama borila da zatrudni. Bila sam uz nju, tešila je. Vremenom je postala toliko džangrizava oko dece i majčinstva da sam je jedva nekad trpela, ali sam imala razumevanja za nju. Kada sam ja ostala trudna napala me je da sam to namerno uradila, kako nisam mogla da sačekam da prvo ona ostane i svašta nešto. Presla sam preko toga. Tokom cele trudnoće me kulirala, par dana nakon porođaja videla sam da me je blokirala, nije mi ni čestitala. Skoro sam detetu proslavila prvi rodjendan a od nje mi stiže poruka kako sam bezobrazna jer je nisam zvala na rođendan. Samo sam joj odgovorila sa "ko si ti?" Nisam kriva što se još nije ostvarila kao majka, ali neću ni da trpim ponižavanje i bezobrazluk.
Bila sam za njega tu, uvek. Nije znao sa mnom ni van kreveta ni u njemu. Ostala sam sa njim dok nije počeo pred svima da me vređa a vrhunac je bio kada je prosuo kafu po stepeništu dok ju je nosio gostima, isprskao zidove i sve a za sve sam naravno bila kriva ja koja nisam imala poslužavnik u njegovoj kući. Želela sam mu sve najbolje dok sam patila, sad mu želim isto što i on meni i sve što zaslužuje. U prevodu ništa dobro.
Neki dan sam se posvađala sa mužem. Kako to obično ide, svađa je potrajala dobrih 2 sata i svašta smo pretumbali. Jedna od stvari su bila djeca. Zamjera mi što su puno doma i gledaju u tv, umjesto da su vani sa prijateljima (što nije istina). Istina je da se druže sa prijateljima kada oni žele (nekoliko puta tjedno). Sin sjedne na bicikl i ide po naselju sa prijateljem, a kćer ja odvezem do igrališta i tamo se druži i šeće sa prijateljicama. On ima 14 a ona 11 godina. Doma moraju biti do 20:30, jer tada pada mrak. Po njemu ja ih ne bi trebala ograničavati. Ja mu kažem da se po parkićima skupljaju klošari i problematična djeca i da ne želim da se sprijatelje sa takvima jer se curice od 13-14 godina masovno upuštaju u sek.odnose, drogiraju se, puše i piju. Na što meni ovaj moj kaže "Pa što?! Pusti ih! Raditi će to ovako i onako!" Šokirala sam se. Naša uloga kao roditelja je poduzeti apsolutno sve što možemo da naša djeca ne krenu tim putem, a ne "pustiti ih" pa neka bude kako bude!
Otkad sam se preselila na Zapad, ne moram više da se pretvaram da slavim religijske praznike, da postim, vjerujem u Boga, jednostavno slobodnija sam i rasterećenija a mogu i da budem sa muškarcima različitih konfesija, ateistima, što u svojoj maloj sredini i zbog uticaja konzervativnih roditelja i okoline nisam imala prilike. Ako budem imala djecu, imat će slobodu koju su meni drugi uskratili.
Sin od 17 godina ima stravičan problem sa agresijom i temperamentom. Dovoljno je da mu kažeš nešto što mu se ne dopada, nasrnuće na tebe, fizički jedino na mene i supruga još nije nasrnuo, ali zato verbalno i te kako zna da nas uvredi jer baš ima prljav jezik. Sve smo probali i ne vredi, lekove, psihijatri, razgovori sa stručnim ljudima i ništa nije uspelo iako su nam mnogi rekli da smo možda mi negde pogrešili, ali ne znamo i dan danas gde, jer smo mu pružili sve što je hteo i nikad ton nismo povisili na njega. Kada je našao devojku mislili smo da će se smiriti, da mu možda fali ljubav, ali ne, jednom se gadno posvađao s njom i za malo da je prebije pred nama, jedva smo to sprečili i pripretila sam mu da ako ovako nastavi da ću ga strpati u ludnicu. Posle nekog vremena saznamo od komšija kako im on često ulazi u dvorište tako što preskače ogradu, hrani i miluje mačke koje su ulične, odlučili smo da jednu od njih usvojimo i evo mir traje već 4 meseca, nadam se da je sve gotovo.