Zgrožena sam dokle stiže ljudska zloba.
Juče malo posle ponoći komšija je pokušao da otruje vlasničkog psa. Jedino što je bila sreća da je pas nenormalno lajao i da je izašla maloletna devojčica čiji je pas i na vreme ga sklonila.
Komšija je uspešan poslovni čovek, direktor poznate kompanije, otac dva dečaka.
On se u pola noći ušunjao u dvorište, sipao otvor i izašao. U trenutku kad je odlazio, devojčica je izašla da vidi zašto pas laje i zatekla je otrov.
Roditelji su odmah istrčali da vide zašto dete plače.
I kada im je rekla da ga je videla kako prolazi, mislili su da joj se čini. Zato što nisu mogli da veruju da bi komšija koji celog života živi sa nama u kraju mogao da našteti nekom.
Kraj je pun male dece koja su isto tako mogla da se dočepaju tog otrova.
Komšije su otišle do njega, ali je on sve poricao. Ne bismo ni bili sigurni da je on, da kamera nije snimila kako hladnokrvno ulazi u dvorište i daje psu otrov.
Dok sam se šetao neka cura se zabila u mene po strani i pao joj je mobitel i puklo staklo. Onda je histerično krenula da se dere da ja njoj trebam kupiti novi mobitel, a ono što je radila je šetala i buljila u mobitel i listala tiktok jer to je ono što sam uspio vidjeti dok je mobitel bio na podu. Samo sam joj rekao da odj*be jer da je gledala ispred sebe kao normalna osoba umjesto kao zombi bez skidanja pogleda s mobitela da se ne bi ništa desilo i samo sam pošao dalje.
Odakle uopšte toliko samopouzdanja debelim, kratkonogim, masnim ženama, da pucaju visoko i prilaze i još pridikuju muškarcima koji su 2 lige iznad njih. Da li je to posledica društvenih mreža i gomila onih paćenika koji pišu svakom, toliko je bizarno da njušku dižu neke koje je lakše preskočiti nego zaobići i još kao imaju stav neki.
Izgubio sam ćaleta kada sam imao 18 godina, radio sam kao vojno lice na Kosovu, teška finansijska situacija. Nakon sukoba sa pretpostavljenima dao otkaz posle 10 godina rada, otišao preko, radio dan i noć, polomio se od posla. Sada imam firmu od 10 zaposlenih, kuću vrednu 200 000 evra, automobile od 50 000 evra, kuću na moru, vikendicu na Zlatiboru.... Sve bih ovo dao samo da još jednom vidim ćaleta....
Za ženu je najvažnije da bude samostalna, zaposlena i materijalno nezavisna od muškarca.
Ovaj kineski TEMU je zlo, žene su potpuno poblesavile, kupuju te kineske trice i kučine, bofl robu od najgoreg sintetičkog materijala. Posvađao sam se do krvi sa ženom, em troši pare na te gluposti pa je još i kupila neke kineske plastične činije, viljuške i hoće da iz toga hrani dete, ne mogu ludači da objasnim da kinezi nemaju nikakve standarde, da su ti proizvodi van evropskih standarda i da sadrže puno toksina i da su opasni po zdravlje, kakve su sve afere bile sa garderobom i igračkama iz kine, ljudi moji u garderobi onim metalnim delovima je olovo pronalaženo, ako hoće da se truje baš me briga dete iz tog posuđa neće hraniti to joj obećavam, ako nastavi ovako da se ponaša stvarno ne znam šta ću.
Kada sam počela da živim sa momkom, nenamerno je prepuštao da ja radim većinu stvari u kući, a ja apsolutno nisam osoba koja je sa tim okej. Imali smo više puta razgovore na tu temu, i posle par meseci se zaista popravio, odnosno razumeo je da ja nisam druga mama i da nisam domaćinski tip žene koji će sve da radi non-stop. Sada se čak desi i da on odradi više kućnih poslova od mene u toku dana, da nekada zaboravim gde idemo jer znam da je on sve organizovao, nekad ne ponesem ni telefon od kuće koliko sam opuštena u tom smislu. :D Ali, moram biti iskrena - puno živaca mi je otišlo u prva 3 meseca zajedničkog života da se uskladimo oko nekih stvari, iako sam ga jednako volela i sad i tad. Mislim da zaista krenemo da upoznajemo osobu i radimo na odnosu tek kada stupimo sa nekim u zajednički život.
Nema mi lepšeg osećaja kada sam u krevetu s tim jednim zauzetim likom i svaki put u toku akcije šalje poruku devojci “volim te jedina”.
Kada sam bio dete, patio sam. Jedva čekao da odrastem i uzmem život u svoje ruke. Smatrao sam da, dok si mali, možeš samo da radiš ono što rade mali, a kad si veliki - oba i da je Nebo granica. Govorili su mi da grešim i da ću videti kad porastem da je detinjstvo najlepše, a pogotovo školsko doba. I znate šta? Bio sam u pravu. Sada sa 34 godine to potvrđujem i nikada se u životu ne bih vratio u detinjstvo, a pogotovo ne u doba osnovne škole. Jedino što bih vratio su ljudi iz porodice i komšiluka koji su pomrli, ali sve drugo ni malo. Život sam uzeo u svoje ruke i podesio da ja budem glavni glumac u mom filmu, a ne sporedni u tuđem. Mislim da ste zato nesrećni vi koji kukumavčite za nekim prošlim dobom jer niste ispoljili ono vaše prirodno ja. Kukumakanje za prošlim vremenima ima smisla samo kod onih koji su se teško razboleli, a sve drugo je indikacija nesnađenosti.
Od kad znam za sebe otac je uvek gledao cene kad bismo išli u šoping. Kad sam počeo da razumem situaciju uvek sam glumio da su mi jeftinije stvari lepše. Hvala ti oče što si me naučio da budem ovo danas💙