Izluđuje me što je za muškarce normalizovano da svoju visinu koriste kao izgovor da imaju veliku kilažu. Savršeno normalno da muškarac ima 115 kila jer eto, on je muško, visok je skoro 2 metra, ili ona famozna rečenica "muško nije muško ako nema bar 100 kila". Dok to naravno nije slučaj za žene, čak i ako smo visoke ne smijemo "prekoračiti" određeni broj i moramo težiti što manjoj kilaži i kad smo visoke. Duboko me frustriraju ovi dupli standardi.
Žene teško podnose odbijanje njihove ponude za seks. Uverio sam se u to nekoliko puta pre nego što sam se oženio. Razlozi odbijanja su: poznavao sam ili bio blizak sa nekim od njihovih (brat, sestra, ...), znao sa kim su bile pre mene, pa mi to nije ulivalo neko dobro mišljenje, ..., a kasnije, bio sam u vezi sa sadašnjom suprugom i na kraju zbog ženidbe i braka sa njom. Supruzi sam dok smo bili u vezi, rekao za svaku od njih, jer su neke pričale da smo imali to što uopšte nismo imali.
Najviše volim sama da idem u šoping. Svaki put kad bi neko išao sa mnom, uvijek kuka, žuri, uđe u butik i odmah kaže "ajmo", pa jbt ne mogu za 3 minuta da vidim ništa. Zato ja polako isprobavam odjeću, ako odgovara-kupim i to je to. Generalno, ne volim žurbu.
Život je kratak da bi smo se osjećali loše zbog pojedinih budala...
Bavim se poslom za koji se očekuje da imam para s njim, međutim otkako je ova inflacija, jedva spajam kraj s krajem, a sramota me da to ikome priznam.
Гинеколог сам и морам овде да признам да имам омиљену пацијенткињу. Лагао бих када бих рекао да се није издвојила. Девојка је плава, висока, јако згодна и лепа, али и начитана и паметна, што ме додатно привлачи. Волим кад ми дође на преглед, улепша ми дуги радни дан. Понашам се максимално професионално и трудим се да не примети да ми се допада. Тако ће и остати.
Kada dođete nekome da vidite bebu, ne dirajte je i ne budite ako spava, jer ne znate koliko je truda ulozio neko da uspava to dijete. Kulturno bi bilo i da se najavite i pitate kada odgovara da dođete...
U zadnje vrijeme često mislim da imam neki oblik blažeg autizma. Većinu emocija i socijalne interakcije naučila sam promatranjem i oponašanjem, a čini mi se da što sam starija imam manje potrebe da se lažno smijem, trudim oponašati socijalno prihvatljivo ponašanje i pokazivati lažne emocije. Uvijek sam si pronašla nekoliko bližih osoba koje su mi odgovare i s kojima djelim hobije/interese i sl, ali razina kojom me umara to lažno smijuljenje postaje zabrinjavajuće. Primjećujem da uopće nemam želje uklopiti se, prilagoditi večini samo da netko ne bi rekao: "E vidi ove čudne." Volim razgovarati o knjigama, putovanjima, novostima iz znanosti, biljkama i 1001 temi, ali kao da imam neki peh da moji vršnjaci razgovaraju samo o odjeći, momcima i opijanju kao da imamo 16, a ne blizu 30 godina. S obzirom da je većina takva, dolazim do zaključka da je problem vjerojatno u meni.
Kad pečem meso ja se gadim da ga jedem iako je dobro pečeno, jer mi ostane sav miris sirovog mesa. Kad neko drugi peče, jedem bez problema. Baš ne znam kako da rešim taj probelm.
Rešio sam da se osamostalim i odem od roditelja. Imam stan koji sam nasledio i izdajem ga ali sam otišao u podstanare jer nemam srca da kažem ljudima koji su u tom stanu, inače penzioneri i tu preko 15 godina da se sele...