Pitala sam ChatGPT kako da napravim ljubomornim jednog dečka.. Dobila sam odgovor:
1. Radi na sebi — i pokaži to.
Budi aktivnija na društvenim mrežama, objavljuj lepe slike, zanimljive trenutke, nova interesovanja. Ljudi primećuju kad neko sija.
2. Druži se s drugima (iskreno, ne iz inata).
Provedi vreme s prijateljima, izlazi, smej se. Kada neko vidi da ti je lepo i bez njih — to može da ih pokrene da se zapitaju gde su oni na toj slici.. Ok nit sam aktivna na društvenim mrežama, jednom u sto godina objavim neku sliku, zanimljive trenutne nemam... A tek ovo drugo..🤦 Ne da nemam prijatelje, nego mi je jedini izlazak do prodavnice.. Ok neka tako mi i treba, kad se pravim pametna...
Imam 30 godina i sama odgajam dete od svoje 19. godine. Otac je stariji 5 godina i sve dok se nije dete rodilo bio je savršen, tad me je prevario i postao bivši. Kad smo se rastali on se rastao i od deteta i dete izdržavam sama. Ja sam u međuvremenu bez ičije podrške završila školu, radila uvek neki extra posao pored škole, brinula o detetu i posvetila se samo njoj. Do sad u mom životu je bila jedna duga veza koja se završila glupošću. Nikad me niko nije izdržavao, nikog nisam dovela kući niti imala nekog sa strane. I sad, svi se ljute kad kažem da meni muško nije muško ako ne može da izdržava sebe i porodicu. Ja sama mogu, to sam videla, ali muškarac koji nema posao, nema stan, meni nije muškarac. Ako sam sama sa detetom mogla, na pošten način raditi nekad i 3 posla, možeš i ti frajeru da ako oženiš mene izdržavaš mene. Svaki koji mi kaže pa ja imam Kredit, ja hoću pola pola, ja ga neću. Ja već sama imam dobru platu, stan, auto, detetu plaćam privatnu školu i neću nesposobnog muža!
Odavno mi je svega preko glave. Imam osećaj da ću jednog dana samo da pokupim kofer, pasoš i da nestanem u nepoznatom pravcu bez da se ikada ikom javim.
Nikako ne mogu shvatiti žene koje fotošopiraju svoje slike tako da izgledaju kao druge osobe i tu ne mislim na lice nego i na tijelo. Jedna kolegica toliko fotošopira slike da je smiješno na slikama ima guzu grudi sve a uživo je građena da nema ni kuk ni struk ni grudi. Također i lice izgleda totalno drugačije ali hajde kao donekle se prepoznaje da je ona makar na nekim slikama. Svi smo različiti ali ako si već takva kakva jesi zašto se predstavljaš totalno drugom osobom, ne znam kako te ljude nije sramota kada ih netko vidi uživo. Mislim da oni čak nemaju pojma šta je realnost nego žive u lažnom svijetu i misle da su u stvarnosti takvi kao na tim fotošopiranim slikama.
Krenula sam kod psihologa ali uviđam da posle par meseci odlaska ja se i ne osećam baš bolje. Razumem da ako radim na sebi i dotaknemo se neke teme koja me muči da ću se osećati lošije ali pre neki dan sam otišla sa seanse sa bolom u glavi. Npr. pričala sam o nepredviđenoj situaciji koja se desila, gde mi je ona rekla da sam možda ja mogla to da sprečim a ja nemam nikakve veze sa tim. Član porodice se povredio. Niko nije mogao da predvidi da će se to desiti i da spreči i baš sam sa tugom pričala kako mi je krivo da bi mi onda rekla da sam treba više da pazim. Zatim sam pričala o anksioznosti da mi nekad bude muka da uđem u prodavnicu i ona mi govori kako je i njoj nekad glupo i pomisli šta joj je to trebalo. I onda budem u nedoumici dal ona mene "teši" da se svima događa da budu anksiozni. A onda pomislim kako sasvim suprotno priča jer posle govori kako da treba da se susretnem sa strahovima i da radim na sebi. Sad sam zbunjena i više ne znam dal da nastavim da idem.
Mislim da sam jedina osoba koju roditelji teraju da izlazi, umesto da mi brane. Jednostavno, nemam društvo ne zato što mislim da sam bolja od svih, već jednostavno ne umem da funkcionišem u društvu, jako sam ukočena, možda čak imam i socijalnu anksioznost, vremenom mi se broj prijatelja sve više smanjivao i došlo je do toga da sada nemam ni jednog, a baš bih volela da imam društvo i da sam drugačija i druželjubivija. Takodje sam primetila da često kad upoznam nekog novog prvi utisak im bude dobar, ali vremenom se svi odalje... Shvatam da je do mene i želim to da menjam, ali ne znam kako.
Danas sam započela svoju prvu knjigu, maštam o tome već neko vreme. Pišem je na engleskom jeziku, dark romance, neki bi rekli plitko i bezobrazno, ali ne mozemo svi biti Dostojevski. Srećna sam što sam započela ovako nešto bez iskustva u pisanju ičega, samo u čitanju. Verujem da moja knjiga neće nikada ugledati svetlost dana ali ja ću znati, i biću ponosna na sebe.
Često nam se dopadnu prelepi muškarci, lepe okice, zubi, čisto lice, vitki, ali...da li znate da su takve momke u srednjem veku računali za ćosave i nedovoljno muževne, da ne kažem nesposobne...da ratuju, love, odlučuju o kući, zarađuju...Vrbovali ih za hareme i da menjaju devojke nastranim ratnicima. Takav momak ni u devedesetim prošlog veka ne bi prošao. Danas su traženi, skockani, slatki, lepi, ali nisu u stanju često da održe vezu i brak, libido jak, moral slab. Nije pravilo, ali izuzeci su retki.
Imam drugaricu koja postane neprepoznatljiva kada su oko nje muškarci. Odjednom pokušava svakoga da impresionira, muva se sa svima, planira seks, kombinacije itd… Pokušava i mene da navede na takve stvari. Ja imam momka već 3 godine i osećam da me ona kvari.
Jednom sam došla s glavoboljom na posao koja je bila ok i podnošljiva, mogla sam raditi s njom. Na ručku je jedna kolegica toliko puno pričala da se ta početna glavobolja toliko pojačala i od tog mi je došla i mučnina da sam morala otići kući ranije. Žena me pričom razboljela.