Mislila sam da ću se bolje snaći u "ulozi" majke, ali tek sad kad ima 1.5 god vidim da sam teška katastrofa..
Najjači su mi ovi ljudi koji kažu „ne zna reći dobar dan“, kao da te ponize, šta li iako su oni gori jer ogovaraju i pljuju.
Nisam udata. Ali radim su ženskom kolektivu i čujem svašta od udatih žena. Kaže jedna muž joj putuje mora mu spakovati stvari, lik ima 30 godina i žena mu pakuje stvari. Druga muža budi na posao jer ga ni tenk ne može probuditi. Druga kaže samo ona rasprema u kući jer joj je muž rekao da ga oslobodi kućnih obaveza, jer on se vise umori na poslu.
Uglavnom mene je strah udati se. Ne mogu zamisliti da meni muž pakuje kofer, jer odkud on zna šta meni tačno treba. Ili ja njemu, zamisli nešto zaboraviš i on ti onda zvoca za sopstveni kofer 🫣. Ili moraš buditi muža kao djete za školu. Ili samo ti da rintaš i na poslu i kući. Posao u kući je najteži, jer niko ko to ne radi ne doživljava koliko obaveza u jednom danu se završi, a ne vide se. Za mene su to sve degenerici, zreli za letvu preko leđa. Nadam se da se neću ni udati ako će mi tako biti.. a mogu misliti kakvih još slučajeva ima, a da se ni ne priča..
Jedva sam našla posao, teškom mukom... radim za 650 eura. Iskreno, zavidim bogatašima. Koliko je lijepo kad znaš da sav profit ide tebi, da imaš novca u izobilju, sa živiš tako lagodno bez razmišljanja kad će leći ta plata prvog u mjesecu. Mislim, divota... to je život, a ovo što većina nas radi, to je PUKO PREŽIVLJAVANJE.
Kad sam otišla kod lekara i tražila da mi se urade nalazi jer imam crne duže dlake po licu koje su se pojavile, i po obrazima, bradu depiliram inače je skoro kao kod momka u kasnijem pubertetu, brkovi, a ne nausnuce, da sam to primetila i da svaki put kad se pogledam u ogledalo primetim da ih ima sve više, rekao mi je da prestanem da se gledam na ogledalo, i da će to biti rešenje mog problema.
Mislila sam da je lako prilaziti onome ko ti se sviđa, no jučer stojim ispred momka u kojeg sam zaljubljena i kontam ne daj Bože da sam muško. Ma ni glas nije iz mene mogao da izađe, sama sam sebi djelovala retardirano, a inače kobiva imam samopuzdanja.
Još uvjek patim za bivšom djevojkom svog najboljeg druga, koja se meni prva sviđala ali sticajem okolnosti drug je završio sa njom što sam i prihvatio.. U tom periodu sam se i ohladio od nje, sve dok njihova veza nije postajala ozbiljnija, i dok mi se ona nije počela uvlačiti pod kožu, predpostavljam zbog nedostatka vremena njenog momka i zbog sigurnosti koju je osjećala kod mene javljala mi se svaki dan, znali smo jedno o drugome skoro pa sve. Gledali smo se često, nekad i krili od njega, jer mu je u startu bilo super i čak mi je tražio da idem sa njom sve dok mu nije počelo smetat. Bilo je ponekad i blagog flerta sa njene strane. Radio sam nezamislive stvari za nju i ona za mene. Znala je šta sam doručkovao, kako se osjećam, i šta radim.
Raskinu oni, od tad niti jedna poruka između nas dvoje. Ona nađe momka uda se, rodi.. On nađe curu isto srećna veza a ja tu i dalje stojim nakon 2+ godine misleći o njoj i čitajući naše stare poruke. Živote kur*o.