Sa jedne strane želim da pravimo svadbu, ne mislim da moraju svi tradicionalni običaji da se ispoštuju već želim da napravimo proslavu sa prijateljima, rodbinom, kolegama, da se lepo proveselimo i obeležimo to. Ali onda se setim koliko je moja porodica nesložna, specifična, koliko od svega naprave stres i tenziju i više nemam želju za tim. Ako ne pravim osećam da će mi biti žao zbog toga i da nikad to prežaliti neću, a ako pravim mislim da ne mogu čak ni da se pripremim na to šta sve može da me očekuje sa mojom porodicom i koliko u svim pripremama mogu da mi ogade ne samo svadbu već ceo život nadalje. Nisu oni loši i ništa ne bi namerno radili jer znam da im je moja sreća važna. Jednostavno takva smo nesložna porodica, svako neki inat tera, uvek se koristi prilika da se potegnu teme od pre trideset godina i da jedni drugima nabijaju na nos neke odluke, nisu baš smireni ljudi, šta više veliki živci i stalno pod stresom koji ne znaju da kontrolišu. Šta činiti?
Svima koji žele i planiraju porodicu i decu savetujem da dobro razmisle i pogledaju osobe koji imaju decu i da shvate dobro šta to znači i kolika je to obaveza i odgovornost. Ipak brak i deca nisu za svakoga.
I supruga i rođena majka su mi sadomazohistički debili, preko mene se svađaju i mene mrcvare a kad se njih dve vide ili čuju kao sestre rođene da su. Uz to imamo dete koje je previše hiperaktivno. Jesam muško ali ne mogu više da podnesem ni jednu ni drugu pa čak mi i dete smeta, pretvorio sam se u nervoznu avetinju koja više ne ume ni da se nasmeje ni proveseli niti da se druži, posao je sve otprilike što ona doprinosi kući a ostalo sve mene čeka, pritom i dosadni telefonski razgovori sa majkom koja samo priča nebuloze a žena zbog toga šizi. Javio se ja njoj na telefon ili ne u obe varijante nadrljam. Uzmi me Bože molim te više.
Idem na more sa mužem i već sam isplanirala da ako bude gledao u druge žene ne pravim scene niti išta kažem samo mu dam do znanja da sam videla da gleda. Posle kada budemo šetali tražim mu nešto skupo sa izloga, neće moći da me odbije :D
Silom prilika, iz realne, prešli smo na vezu na daljinu. Strašno me boli što mi na poruke počinje odgovarati sve kasnije i što osećam da mu više nisam prioritet. Kaže da mu treba vreme za njega i ja to razumem ali, ne razumem da može objaviti stori ili listati mreže a mene držati bez odgovora. Kada ukažem da mi te stvari smetaju, on počne da govori kako sam sebična, a istina je da se meni srce cepa, jer mi je stalo. Volim ga baš, pored porodice, najvažnija mi je osoba u životu i jako sam srećna jer ga imam ali me tako obuzme tuga zbog svega što se u poslednje vreme događa... Nisam mu dala povoda za takvo ponašanje i evo, pitam se, zašto ljudi uvek komplikuju stvari koje mogu biti tako jednostavne.
Nikada nikoga nisam i neću prisiljavati da me izabere.
Ako misliš da možeš pronaći negde drugde nešto bolje, samo napred.
Ne držim te.
Život je prekratak da bih se držao nekoga ko nije siguran da li želi da ostane.
Verujem u slobodu, slobodu osećanja.
Ako moraš ostati, neka bude to zato što ti srce kaže da je ovde tvoje mesto.
Želim biti izbor, a ne zadnja opcija.
Zaslužujem nekoga ko vidi moju vrednost.
Ko razume šta donosim u njegov život.
Ne želim nekoga ko ostaje sa mnom iz straha od usamljenosti ili navike.
Žlim nekoga ko ostaje, jer ne može da zamisli život bez mene.
Vrata su uvek otvorena, možeš slobodno otići.
Ako misliš da je tvoja sreća negde drugde, neću stajati na tvom putu.
Javi se ako želiš, tvoj izbor, na tebi je.
Radim u jednom baru na plaži i svaki dan gledam 4 stara galeba koji sjede na klupi u hladu, to su ljudi koji su sada prešli debelo 70-u. Sa svakom ženom pokrenu razgovor, mladom, starom, majkom, udovicom nema veze. Naravno neće oni njih smuvat, prošlo je njihovo vrijeme ali imaju šarm, skaču na glavu s mola, jedan ima vršu (mrežu) pa svaki dan vadi ribu i čisti uz obalu i tako pokrene razgovor. Majstori su zanata dok mlađa ekipa samo bulji u telefon i tvrdi da niko nikome ne prilazi.
Bivša žena me je ostavila jer sam postao invalid, ne svojom greškom. Jedna noga oduzeta, druga do pola, ali svejedno u kolicima. Bio sam nesrećan, a ona se ponašala kao da je ljuta i kao da sam ja kriv za to. Do tad je brak bio ok. Bila je tu dok sam bio na operacijama, a kad sam se vratio kući, krenula je da nestaje iz kuće i prepušta me svojim i njenim roditeljima i rođacima. To mi je već bilo teško, a onda je odlučila 10 meseci kasnije da se razvedemo. Razlog je bio da joj nije više to to. Svoj posao sam uspeo da zadržim, ali sam prestao da se družim. 2 godine nakon toga sam upoznao 12 godina mlađu. Prvo smo neobavezno izlazili, ali vidim da devojka želi ozbiljnu vezu. Ima 29 godina. Ispričao sam joj za bivšu ženu. Ona me je zagrlila i rekla mi da je bivša sebični kreten i da ja zaslužujem mnogo bolje. Plakao sam pola sata. Nisam verovao da će me sunce ponovo ogrejati u životu, ali izgleda da ima nade. Ne mogu biti srećniji što su nam se putevi ukrstili.
Normalni ljudi ne gledaju kako ko izgleda. Samo kompleksaši sve vide i komentarišu.
Sramota me što sam dospela i do treće godine fakulteta a ne umem da učim. Čitav život neko bubanje i silovanje mozga stvarima koje ne razumem.