Porodila sam se prije 6 mjeseci. Oporavak od carskog reza mi se zakomplikovao. Prvo dijete, zbunjena, pokušavam se snaći na razne načine. Najmanje mi je trebala svekrva da me pita kad planiram drugo dijete. Jer već mi je 30. godina nije da sam mlada. Mirnim tonom sam rekla da se ne miješa tako gdje joj mjesto nije. Znate šta se desilo? Pogađate. Padanje u nesvijet, ona ništa loše nije mislila, samo je pitala, pritisak 140/80 - gotova je umire (sarkazam naravno). Muž koji mene krivi da ja njegovu majku nepoštujem i da sam drska prema njoj. Znate šta: Ne planiram da rađam više, jer nemam podršku i pomoć od muža. Jednostavno tek sad vidim koliko nemam muško u kući.
Imam 30 godina i ne znam kako da savladam strah od igle i krvi. Od malena vučem taj strah, do te mjere da ne smijem sama otići na osnovne laboratorijske pretrage.😖
Majka mog verenika je u kliničkoj depresiji poslednjih godinu i po dana. Pritom ima velikih finansijskih problema, već godinu dana ne radi, živi sama kao podstanar, razvezedna je, čitava njena porodica je blago autistična i takođe ima finansijskih problema. Verenik i ja smo se oboje dosta namučili da završimo fakultet, pronađemo dobar posao, kupimo stan i uredimo svoj život da liči na nešto pristojno. Mi smo jako srećni i zadovoljni generalno, ali problemi moje buduće svekrve i njene porodice su česta tema u našem domu jer naravno da ona dolazi često kod nas, posećujemo je, idemo u šetnju sa njom, trudimo se maksimalno da joj budemo podrška u svakom smislu što je meni sasvim normalno jer ženu ne treba da ostavimo na cedilu. Ali moram da priznam da me cela ova situacija zamara, pritom ta žena nikada nije bila srdačna prema meni otkako smo se upoznale, a meni je njena potvrda bila važna kao mladoj devojci. Štaviše vređala me je, provocirala i bila neprijatna sve dok verenik nije odbrusio.
U početku mi je bilo uredu biti sa čovjekom koji ima dijete iz prvog braka (kćerka 5 godina). Ali kako vrijeme odmiče shvatam da ja želim da budem nekome prioritet. Želim da budem broj 1. I onda da iz toga i te ljubavi dobijemo djecu koja će biti prioriteti. A ne ovako da sam zanemarena. Ali iskreno, na njegovom mjestu i meni bi moje dijete bilo prioritet i bitnije od svakog muškarca. Samo je sad problem što ja ne znam da li da ostanem s njim ili ne. Nije mi baš nemoguće izdržati to ali bih bar jednom da se osjetim najbitnijom nekome. A ostalo sa njim sve ide lako. Volim ga i njegovu kćerku ali... Svi želimo biti nekome važni. (a sada idu oni komentari šta tražim sa čovjekom koji ima dijete...blah blah) DOBAR JE ČOVJEK I NEVJEROVATNO DOBAR OTAC!!!
Moj muž voli da me zove “youtube kuvarica”. Pripremam razna, preukusna jela gledajući izvrsne recepte na youtube-u i uživam u tome. On takođe kaže kako obožava kako kuvam, samo mu nije jasno zašto svaki put moram da pogledam video da bih napravila, a to je zato što sam nesigurna :)
Imamo kolegu koji se samo takmiči i dokazuje. Svi mi imamo porodice, živimo život svoj, dok se on polomi da nam se dokaže i pohvali. Čovek u četrdesetim, a nezreo, ponaša se kao dete. Najbolje je što misli da smo svi ljubomorni na njega. Takođe nas provocira time kako mi ne možemo negde da odemo ili kupimo nešto, a on je sam, nema kučeta i mačeta, živi s roditeljima i ima brata koji mu pomogne uvek. Lako bismo se svi mi tako ku*čili. Stvarno ne znam šta on planira sa svojim životom i dokle će ovako... Umesto da se uozbilji, osnuje porodicu (čak napada ljude kada mu kažu da se ženi, govori „je l' ja ne treba da imam ženu, ne treba da se oženim“ kao da su mu drugi krivi za to, a ne on sam).
Recite mi jesam li poremećena ili je ovo neka prolazna faza. Početkom ove šk.godine sam počela raditi u jednoj manjoj srednjoj školi. Zaljubila sam se u jednog radnog kolegu. Dvadeset godina je stariji od mene, nije oženjen, nema djece, čak je druge vjeroispovjesti.
Uglavnom, lijepo se osjećam u njegovom društvu, uvijek se odnosi prema meni sa poštovanjem, nije mi čak uputio ni neki pogrešan pogled.
Ne znam šta mi se dešava, inače ne iskačem iz svoje komfort zone.
Idem redovno da radim nokte i tamo sam upoznala jednu devojku koja isto dolazi na nokte, desilo se par puta da smo u istom ili sličnom terminu gde se sretnemo. Nju je radila jedna devojka, mene druga. Uvek bi se ispričale i baš smo nekako kliknule pa smo se dogovorile da odemo na kafu jedan dan. Tu smo pričale i tu smo se dotakle teme momaka, rekla je kako je 3 godine u vezi sa momkom i pokazala je njegovu sliku, mene samo što šlog nije strefio. To je dečko sa kojim sam pre nekih mesec dana spavala par puta, upoznali smo se na badoo, slali jedno drugom gole slike, videli se imali sex par puta. Nisam više u kontaktu sa njim od kad smo se zadnji put videli, nismo se čuli. Ne znam šta sad da radim, da li da joj kažem, a znam da će me onda zamrzeti, a baš mi je lepo da se družim sa njom. Stvarno nisam znala da on ima devojku. Baš se osećam sad nekako odvratno.
Sjećam se kada sam imao 15 godina i otišao sam kod svog dede na selo, ležao je tako u krevetu i pitao me, sine možeš li nabrojati bar 5 iskrenih prijatelja u svojoj šaci, ja iz topa čuj 5 pa dedo, imam ih više. Kaže deduka tad, sine ako u budućnosti uspjedneš nabrojati bar 2 prijatelja iskrena u jednoj šaci bićeš najbogatiji čovjek. Evo sad imam 29 godina i tako shvatam poentu priče. Završio sam fakultet, zaposlen, hvala bogu ima se para i najbitnije zdrav sam. Ali nemam mogućnost nabrojati ni jednog pravog prijatelja, a kamoli 5. Deduka sve si bio upravu, i sad u potpunosti te razumijem.