Ja sam definitivno magnet za budale. Ali magnet. Znači ne radim ništa, a oni se sami prikače i ne puštaju me.
Već treći dan za redom srećem bivšeg dečka sa novom devojkom. Srećna sam što je to ista devojka obzirom da me ostavio jer nije znao što će od svog života i nije htio da se veže dečko od 35 godina.🙄 Sve bi bilo ok da smo se mi sretali do sad posle našeg raskida, bukvalno je prošlo 4 godine da ga nisam videla. Čudno kako Bog namešta situacije.
Bivši je prelazio preko 200km samo da bi se vidjeli i popili kafu. Te uvijek donosio ili cvijeće ili neki slatkiš. Kako da bilo šta manje očekujem od nekog novog.
Kad mi neko pomene novu vezu ili nešto slično, rasplačem se. Bivši verenik me je povredio toliko da me boli i pomisao na mušku osobu blizu mene. Znam, treba mi psiholog. Bojim se da ne ostanem uvek sama.
Ali ovi lepotani i lepotanke u "diva" fazonu što celoga života imaju Body (pretty) privilege, izguglajte ako ne znate šta je, pa kukaju o tužnoj sudbi jer, eto, neko je ljubomoran na njihovu lepotu ili im je "teško" jer ne mogu da shvate da li ih ljudi vole zbog lepote ili duhovnih kvaliteta su mi žešći pro*er. Znate li vi kako je to biti opozitan/na? Da si ružan/a kao grob. Imam vidnu facijalnu asmimetriju. Ranije sam se rodio i zbog toga večito mršav (ne pomažu ni suplementi, ni teretana, ni ishrana). Celog života su me sprdali za fizički izgled. Ljudi su grozni prema meni, na prvu loptu ne žele da budu u mom prisustvu. Drugačiji tretman u redu u pošti, sveopšteg podcenjivanja do prijava za posao. Imam vezu i posao, ali činjenica je da mnogi ljudi na osnovu fiz. izgleda ocenjuju nefizičke kvalitete drugih ljudi. Halo efekat. Cenjen sam tek posle dugog vremena, jer nadljudski napor moram da uložim. I muka mi je više od toga da dajem 300% sebe, dok je neko samo lep/a i sve mu ide...
Totalno mi je neprofesionalno, na kraju, mogu reći i seljački, brđansko ponašanje osobe kada dođem na razgovor za posao a ista ta osoba s kojom vodim razgovor (direktor ili neka druga persona) zapali cigaru. Momentalno mi padaju na zadnje mjesto da tu radim.
Bila sam sa momkom godinu dana pa smo raskinuli. Pet meseci nismo bili zajedno i za to vreme sam imala otprilike 6 kombinacija/na veče, od čega je jedan bivši, a jedan lik za kog sam tokom veze rekla da nikad ne bih ništa imala s njim. Pomirili smo se i sad smo 6 meseci zajedno (ukupno 2 godine), ali mu ja ništa o tome nisam rekla. On me je pitao jel sam imala nešto s nekim u međuvremenu, gde sam se ja uspaničila i rekla da nisam. Imam ogromnu grižu savesti što sam ga slagala ali kako vreme prolazi, sve mi je teže da mu kažem istinu.
Upoznala sam nedavno jednog dečka preko društvenih mreža. I tako, dopisujemo se mi, sve bajno i sjajno, i odjednom se pojavi neka sumnja u meni da sjedi na 2 stolice. Pitam ga otvoreno, kaže da sam luda. Žensko kao žensko bacim se u istragu, tražim cijelu noć...kad ono video sa drugom djevojkom, video star nekih 4 tjedna. Mislim u sebi ok, možda stvarno više nisu zajedno. Ali nije to ono što me je šokiralo, šokiralo me je to što smo ta djevojka i ja kopija jedna druge, bukvalno smo iste.
Evo ne znam stvarno..
Shvatila sam da u životu posle kiše dolazi sunce. Teškom mukom. Imala sam tužno detinjstvo sa ocem alkoholičarom, koga je zanimala samo sopstvena zadnjica i ništa više, a naravno i kafane i kafansko društvo. Majka je sama odgajala sestru i mene, i iako su bili u braku, moja majka je bila samohrani roditelj, i sve je sama radila, pa nas je čak sama i izdržavala, jer ga ni to nije zanimalo, a nije imala snage da taj brak prekine, zbog čega ja danas imam velike posledice, a najviše me boli to što je moja majka jedna divna osoba koja je ceo život podredila život svojoj deci i ne zaslužuje da bude služavka nekom gmazovskom alkoholičarskom lezileboviću. Kao dete sam mnogo patila, i dok sam ljubomorno posmatrala srećne porodice mojih prijatelja sam se pitala, kako samo ja imam oca koji se prema meni ophodi kao da ne postojim, čime sam ja to zaslužila. Tek kao odrasla sam shvatila da nisam ništa skrivila, nego da je u pitanju retard koji ti ispije pamet. Ali karma je čudo, u to se uvek uzdam.
Niko me nije tako mazio po licu i usnama dok spavam kao drugar koji je pijan slučajno završio sa mnom u krevetu (nismo vodili ljubav, doslovno smo samo zaspali). Taj osećaj nisam doživela sa dečkom sa kojim sam pet godina u vezi. Taj dodir mi je ostao urezan i nisam ga više nikad doživela. Nismo razgovarali kao ljudi posle toga, on se pravio lud kao i do tad, a meni ponos nije dao. Tad sam rekla sebi da neću traćiti vreme čekajući i drago mi je da sam tako postupila, ne bih bila tu gde sam. Problem je moj veliki ego koga i dalje kopka jedno pitanje: zašto?