Kroz život sam shvatila da je puno bolje da se ja više sviđam muškarcu nego on meni..tako će meni biti lepo, on zove stalno, piše, sve hoće sa mnom, a i trudi se da u krevetu ja uživam.
Voleo bih da je kod nas mediteranska klima sa palmama i mandarinama, kao i da te sunce obasjava tokom cele godine. Zimi da bude prijatno iznad 10 stepeni, pravi raj za uživanje napolju!😀
Grize me savjest i iskreno me strah ako mi se pruži prilika da ću prevariti muža. Seks mi je kao posao, neka dodatna obaveza, jer ne doživim orgazam. Otkako smo skupa, možda sam 10x doživjela orgazam i to ako sam se baš ja potrudila u posebnoj pozi. I sa prijašnjim partnerima sam imala isti problem, jer kod nas je samo muško bitno je li?, ali sad jako često sanjam da imam seks s nekim i kao mogu osjetiti užitak, koji ne osjećam inače. I milion puta sam iskomunicirala s njim taj problem, i nekad bi se kao potrudi, ali inače je opet on bitan, a ja ostanem nedovršena.
Volim svoju porodicu, ali eto često mi se vrti po glavi da ću umrijeti bez da osjetim taj užitak, jer mislim da bi i prevara bila uzaludna, jer ni taj neko drugi ne bi znao da me zadovolji.
Moju bivšu devojku je majka ostavila u ranom detinjstvu, želeo sam da joj nadoknadim svu izgubljenu ljubav i učinim svaki dan srećnim, mnogo smo se voleli i odlično nam je išlo...
Međutim ona me je iznenada ostavila tek onako bez ikakvog konkretnog razloga, danas posle 3 godine nisam prestao da je volim niti ću ikada..
Siguran sam da je razlog našeg raskida samo proizvod psihičke traume iz detinjstva koja je duboko ostavila trag na nju....
Platila sam kafu i vodu karticom zato što gotovinu ne nosim. Nema petljanja oko kusura, vađenja novčanika, itd. Lakše mi je. Danas mi je konobar očigledno zamerio zato što plaćam karticom. Bilo mi je malo neprijatno.
Na posao idem autobusom i svaki dan srećem iste ljude. Ima jedna jako iritantna gospođa. Uvek razgovara telefonom baš glasno, ima i iritirajući glas a nije nešto baš ni inteligentna. Jedan dan joj se pridružio i njen suprug. I sad se pitam šta to sa mnom nije u redu kad ja ne mogu da nađem nikog da me voli?!
Imam 28 godina i živim s roditeljima i nije me sram. Zašto bi me bilo sram? Dugo sam živjela i u cimerstvu. Bolje s roditeljima, nego s nepoznatim ljudima koji varaju, lažu, kradu, naravno ako su roditelji donekle okej. Danas je teško nama mladima, pustite nas na miru barem malo. Obitelj nam je jedino što nam ostaje u ovom svijetu okrutnom. Čemu osuđivanje?
Sa 35 sam se pomiro da zanimanje koje sam odabrao uopšte nije za mene. Završio sam ekonomiju kao dobar student, radio u struci, ali nit me zanima, niti se pronalazim, zamara me strašno i deprimira. Mrzeo sam taj posao. Položio sam za kamion i sad vozim ture po Nemačkoj. Trenutno mi to prija. Vožnja me opušta. Osećam se kao budala što to nisam uradio ranije. Godine protraćene na pogrešne stvari.
Već dugo smo zajedno, volimo se, poštujemo, cenimo, dobro se slažemo, postoji velika telepatija između nas. Kažu da se dva dobra teško mogu sastaviti, a mi to jesmo. Sad kad se bliži zajednički život ja nisam sigurna da to želim. Bojim se da ne donesem pogrešnu odluku, jer znam ako ga sad izgubim nikad više neću naći takvog momka, a ni on curu, jer je stvarno momak sa svim kvalitetima!
Razočarana sam u sve, imam 29 godina za koji mesec ću 30. Studiram 10 godina težak faks i zbog drugih okolnosti. Ostao mi je još diplomski. U dugoj sam vezi, kada sam položila poslednji ispit svi su navalili kada će venčanje, kada će deca, a ja trenutno nemam ni posao niti želju ni volju ni za čim. U vezi nema strasti, imam osećaj kao da smo dva cimera. Teško mi sve ovo pada, pri tome ne znam kad pre 30 punim.. Prebrzo mi je sve ovo prošlo, kao da se nalazim u nekom začaranom krugu.