Bila sam sa jednom dečkom godinu i pol, nakon raskida vukli smo se još cetiri. U tom periodu kada nismo imali ništa ja sam bila u kratkoj vezi. i opet mi se vratio u život. Jako ga volim, mislim da nikada neću preboleti i nikada zavoleti nikog drugog, iako znam da naša ljubav nema budućnost jer se on preselio u Austriju. Kada god se vidimo vrate nam se osećanja i sva ta hemija između nas i onda on opet ode!
Ona je toliko zla, uspe da sve preokrene u svoju koristi i onih njenih par koleginica koje kao duhovi je prate i rade šta god da ona kaže. Meni je muka kad je vidim, čas se pravi fina prema meni a onda je vidim kako sa tim istima ogovara a znam da tada među tim pričama nalazim i ja koja nikada ne dira, ne kometariše i ne ogovara. Očigledno da danas bolje prolaze tračare i spletkaroši.
Desio mi se epi-napad na svirci, pre mesec dana.
Od tada mi se niko iz "društva" ne javlja. Ni kada ja nekoga pozovem.
Je li realno da čovjek nakon 8 godina veze (kraj srednje i cijeli fakultet) kaže da je sve te godine bio s vama jer nije htio biti sam? Tjedan nakon prekida saznam da je već ušao u novu vezu jer mu ona “u svemu odgovara, karakterom”. Već joj rekao da je voli.
Pojede me to što je bacio 8 godina s takvim izjavama, kao da ništa nije značilo.
Želim mu samo da vidi da “zaljubljenost” traje kratko i da će se isto osjećati i s njom nakon nekog vremena kao i sa mnom nakog svih ovih godina.
Ne znam zašto većina smeštaja stavlja check in tek od 15h svaki put popizdim...a bitno da do 11 moram da napustim smestaj. *ebite se!
S momkom sam više od godinu dana u vezi i još nijednom nisam doživela orgazam.
Postao sam jako iskompleksiran. Ubija me što me lepe žene ignorišu, samo me one ružnije spopadaju. Zaista nemam previsoke kriterijume ali bukvalno svaka koja mi se svidi ja se njoj ne sviđam. Ludim.
Mnogo je lakše raskinuti sa mnom rečima, nego delima. Njegovih par reči me je ohladilo zauvek. I što se mene tiče, ne moramo više nikad da se čujemo, iako me i dalje zove i dolazi da se vidimo iz drugog grada. U poslednje vreme sam pod jakim stresom na poslu, spavam 5 sati, hronično sam umorna i jednostavno sam usporena i posle posla sam dezorijentisana i to mu smeta. Pored toga imam blaži oblik epilepsije. Rekla sam mu u samom startu i prihvatio me je. Sve je bilo super, i naša veza je potrajala. Juče smo pričali o zajedničkom životu, on je taj koji je hteo da se preselim kod njega. Ohladila me je njegova rečenica: Sad si mi slatka i zaljubljen sam, ali bojim se da će mi posle nekog vremena zasmetati tvoja bolest i da ćeš mi postati teret. Ne treba mi takva osoba u životu, sa takvim obrascem razmišljanja. 😨
Roditelji sa mnom ne razgovaraju. Kad dođem sa posla oni gledaju tv, politiku ili serije. Čim progovorim oni samo okrenu glave ka tv i utišuju me. Ja onda ustanem, odem u sobu i zatvorim se. Onda se oni pitaju zašto se zatvaram. Pa dragi moju roditelji vas ne zanimam ja, već politika i turske serije. Volela bih da se odvojim i iznajmim stan ali nemam dovoljno novca za to. Stvarno se osećam loše.
U skorije vreme mnogo plačem od sreće i prosto ne verujem da mi se toliko lepih stvari dešava...