Imala sam "najbolju drugaricu" koja živi u susjednom gradu. Jedne prilike se koncert održavao u mom gradu i htjela sam da idem na taj koncert zajedno s njom i mojim, već sada, bivšim momkom. Pošto moj bivši živi nedaleko od nje, zamolila sam je da ode po njega (jer nije imao auto) i da ga doveze na koncert. Međutim oni su se u toku te vožnje zbližili i već se posle koncerta mogla primijetiti neka energija. Preko mene su se otimali oko njegovog telefona, smješkali se i gledali, ali ja to nisam uzela za zlo, jer ipak drugarica mi je a i ima momka, ne bi mi valjda to uradila. Nakon toga, za šta god da sam joj se požalila vezano za svog momka, ona mi je davala savjet da raskinem s njim. Dečko mene prevari, (ne sa njom) rask, a onda ispliva istina. Priznala mi je da su se nakon tog koncerta čuli i da su se dopisivali do 4h ujutru, tako 2-3 noći za redom. Ko zna šta se još desilo pored tih poruka, a da ja ne znam. Malo nakon toga sam prekinula druženje s njom, takva mi drugarica ne treba...
Verovali ili ne (retkost za Srbiju, ali i pradeda mi je bio profesor) četvrta sam generacija fakultetski obrazovanih u porodici. Oduvek bio jedan od najboljih učenika i studenata. Napredujem u karijeri i zavisnik sam od konstantnog obrazovanja. Često svesno pišem nepravilno jer mi je tako logičnije i nemam ništa protiv onih kojima pravopis nije jača strana. Recimo, obožavam da koristim pleonazme i mrzim "DAkanje" (pišem kao Hrvati, sa što manje recce da). Znake interpunkcije koristim na moj način, itd. Sve kako je meni logično. Uživam videti kada oni što im je jedini kvalitet da znaju pravopis popizde kada ih neki što "ne" piše zajedno sa glagolom razbije argumentima. Ovi im onda zalepe etiketu nepismenosti (iako to nije nepismenost po definiciji). Pišem kako mi je logično i govorim kako govori narod u mom kraju. Pismeni, popljujte me sad :) Nemojte me razočarati.
Ne razumem zašto naši ljudi u avionu nemaju osnovno vaspitanje kad se voze avionom. Devojka ispred mene stavila ranac ispod SVOG sedišta, tako da nisam mogla da stavim moje stvari, niti da protegnem noge (pravilo je da sopstvene stvari idu ispod sedišta ispred). Ustajanje pre nego što avion se zaustavi, sedanje na prvo slobodno (a ne svoje) mesto pa onda moraju stjuardese da intervenišu, traženje od strane putnika pored da se otvori/zatvori prozor pored kog ja sedim (a platila sam to mesto da bih radila s prozorom šta mi je volja), i mali milion drugih stvari. Stvarno ne znam gde je ljudima osnovno vaspitanje.
Verenik me je ostavio pre dva meseca a ja još uvek nisam rekla svojoj porodici jer mi je teško da pričam o tome. I dalje ih lažem da radi u inostranstvu i da zarađuje za naše planove koje smo započeli…
Nakon dedine smrti baba je osoba sa kojom više ne možemo da pronađemo zajednički jezik. Teško je bilo i ranije ali kako nismo živeli zajedno nekako je bilo lakše istrpeti to, jer nakon vremena provedenog zajedno znali smo da će ipak svako na svoju stranu otići. Ja sam i kao dete i kasnije kao devojka sve do dedine smrti uvek bila više privržena njemu. Bio je divan čovek, pun razumevanja, podrške, saosećajan, trudio se da razume čak i onog sa čijim mišljenjem se nije slagao, cenio je čoveka spram sebe i nikada potcenjivao nije. Nije imao veliku školu ali je bio inteligentan čovek. Obožavala sam sve to kod njega i nekako se potajno pitala kako on živi sa babom toliko godina kada mi se čini da je ona sve suprotno. Sada nakon života sa njom i mnogo loših iskustava mogu samo da zaključim da je on bio taj koji je trpeo, koji je spuštao loptu, koji je puštao da istera svoje čak i kada je znao da ona greši, ali isto tako znao je da sa njom ne može izaći na kraj i da će uzaludno trošiti živce.
Preteško se nosim s gubicima. Svaki put imam osjećaj kao da ću i ja umrijeti. Patim za ljudima, patim za životinjama, jednostavno ne mogu i ne znam drugačije. Kako da si pomognem…
Muškarci su vizuelni tipovi, osim kad gledaju u ogledalo ili u svoj životni prostor.
Najveće poniženje u životu mi je bilo kada se dečku "spustio" dok sam mu ja pružala oralni s*x. To nam je bio prvi put , nakon par meseci muvanja. Htela sam da propadnem u zemlju, a mislim i on. To je jako uticalo na moje samopouzdanje, mesecima nisam mogla da se oporavim od toga, mislila sam da sam neiskusna, glupa, nesposobna, neprivlačna. A inače nam je hemija bila ogromna pre tog prvog puta. Nikako nisam očekivala da će bilo šta poći po zlu.
Imamo jako loš zakon o nasleđivanju. To što nasleđujemo dugove mi se nimalo ne sviđa... zaista nimalo. Jesmo mi krivi što su se naši roditelji zadužili i nabili dugove pa mi moramo da ih vraćamo. Nema logike nimalo.
Smatram nepoštovanjem ako neko ima običaj da kasni, ispaljuje, menja planove u zadnjem momentu i slično. Da se razumemo, svakom može da se desi da nešto iskrsne pa da mora zakasni ili otkaže neki dogovor, ali ako neko to radi konstantno, i to bez pravog povoda, smatraću da me ta osoba nedovoljno poštuje, koliko god da je dobra u svim drugim segmentima prijateljstva.