Čovjek je lagao da će se razvesti. Oženjen i ima dijete. Navodno ne živi sa ženom. Bili smo kolege. Dala sam otkaz iz više razloga, ali on je glavni. Dok se on trudio oko mene da mi pokaže i dokaže da me voli a ja bila rezervisana jer je oženjen, ja sam se zaljubila. Nisam htjela ništa imati sa oženjenim čovjekom. Nismo imali ništa fizički, ali moje srce je osvojio. Nismo se ni družili van posla. Kasnije sam saznala da ima krimi dosje i da ima dugovanja zbog kojih se ne razvodi, jer bi izgubio starateljstvo. Da li me je stvarno volio a nije se mogao razvesti ili se samo igrao? Možda mi je pokušavao reći... U svakom slučaju srce mi je slomljeno. Ako se igrao, najiskrenije želim da mu Bog polomi obje noge i ruke pa da ga boli kao mene. I bez posla i slomljenog srca. Ne dam se. Borim se. Nadam se da će moje vrijeme doći...
Davne 1988. smo morali da pišemo dnevnik šta smo radili preko leta, da nam mozak ne zakržlja od igranja napolju. Meni je svaki dan bio isti, izađem napolje, igramo se, mama kreće i zove da idemo na groblje jer je umrla baba 5 meseci ranije i mama je uzela godišnji preko celog leta i morao sam na groblje svakog dana da bih joj pomagao oko sipanja i nošenja vode dok ona briše spomenik. Nakon tih 1h sam ceo dan bio napolju. I ja naravno pošten pisao sve to u dnevnik. Učiteljica je 'ladno čitala svaki dnevnik, niko se nije tome nadao, a samo je mene od svih prozvala i pitala šta sam radio i onda ušla dublje u te odlaske na groblje i svi su imali čudnih tih nekoliko minuta. Naredne godine nije tražila da pišemo dnevnike.
Prijateljica koja živi u inostranstvu pozvala me da joj budem kuma kćerki.
Još je rekla, ništa ne očekujem, nikakve skupe poklone, pare, jedino možeš kupiti neku sitnicu maloj za uspomenu. I tako smo se i dogovorili. Naravno, put do tamo i sve to košta, a mi smo u fazi štednje za krov na kući. Ja zbog tog sebi uskraćujem neke stvari (bez kojih i mogu) da uštedimo nešto za puta. Ali ljuti me moj suprug koji stalno računa i nabraja, za te pare smo mogli dio krova, za te pare smo ovo, za te pare smo ono. Pa zar sam trebala odbiti prijateljicu i zar je sve u kući?
Pre tri meseca sam postala mama. Obožavam svog sina, to koliko ga volim ne mogu reči da opišu. Ali ja sam sama sa njim svaki dan, ceo dan. Nekad prosto poludim, valjda me stigne umor, stres i sve i puknem. Znam da je on mali, da ništa još uvek ne zna i da ništa nije on kriv, ali nekad prosto ne mogu, krenem da vičem, sva se tresem i plašim se da ga u tim trenucima ne povredim. Ja ne mogu da opišem koliko se tada ne osećam kao ja. To nisam ja, ja volim to dete, jedva sam čekala to dete. I onda ga samo spustim, on plače, ja plačem. Ali moram da ga spustim negde i pomerim se, samo na minut, da udahnem, smirim se, popijem vode i dođem sebi. Ne želim da me ne voli moje dete i da me se plaši. Želim da mu budem dobra majka, a ne ovakva.
Mogu li se u životu voleti dva muškarca? Jedan da bude tu da pruža stabilnost i sigurnost, bezuslovnu ljubav, čovek za brak. Drugi da pruža tu strast i uzbuđenje...povremeno...
Muž daje prezime, žena ime. Tako da... deca mi se neće zvati ni po svekru, ni po svekrvinoj mami, ni po kom god bilo kakvom principu koji bilo ko drugi želi. Ako želim da mi se ćerka zove Jordanka, ili Marija, ili Leposava... zvaće se tako (naravno da neće, samo ilustrujem). Nisam ni ja birala muževo prezime, tako da...
Naizgled obično dopisivanje. Odakle je ko, ima li partnera, čime se bavi. Zađemo u muško-ženske odnose, on šokiran činjenicom da biram da sam bez momka. Inače je sam pitao razlog. E naredno pitanje je bilo: "da li imam sex ili sam aseksualna". Sačuvaj bože. Odgovorila sam mu da nisam kod ginekologa. Na šta on ispaljuje, u njegovom pilećem mozgu, neprevaziđenu rečenicu: Zato si i sama. Prvo sam se dobro nasmejala, a onda mu poručila ako je izbor između samoće i nekoga kao on - uvek ću birati samoću. Zatim blokirala kontakt. Sa mamom i tatom svojim neka priča tako.
U Srbiji imam platu od oko 4000 evra, živim u Beogradu i, iskreno da vam kažem, nije da baš mogu da se "bahatim" uz ženu koja ne radi i dvoje dece. Gladni i bosi nismo, ali da baš možemo svaki dan u restoran ili da kupujemo preskupu garderobu, isto tako ne možemo.
Gledam likove koji su me u školi ponižavali zbog izgleda, poženili se a ja danas bolje izgledam nego njihove žene.
Razmišljam nešto skoro i setim se kad sam bio klinac kao i većina dece hoćeš playstation, dobar kompjuter za igrice, džak za udaranje, lap top, projektor za filmove, bicikli neki, neke stvari su moji mogli da priušte ali ne sve. Danas je situacija takva da radim dobar posao lepo zaradim i sve što nisam imao (dosta toga nisam naveo) mogu da priuštim i duplo ako treba ali sad nemam vremena, posao, trening, otputujem s vremena na vreme negde produženi vikend ili izlet po Srbiji neka mesta, zadovoljan sam sa životom trenutnim ali mi sad sve ovo što sam kupio stoji, neke stvari sam razdelio klincima, familiji...