Kad ću ja da naučim da se suprostavim ljudima?! Sjetila sam se scene jednom davno kad sam išla iz škole autobusom kući i kad je na jednoj stanici ušla neka žena (uopće nije bila tako stara), stala je kraj mene koja sam sjedila i odmah paljba. "Vi mladi ste prava slika i prilika, bla bla.." ja sam je samo ignorirala i gledala kroz prozor, da bi ona u jednom trenutku rekla nešto što me stvarno presjeklo. Znači, koja go*na mogu da budu ti stariji ljudi! Pošto sam tada nosila naočale je rekla, Osim što vidim da si ćorava, sigurno si i gluha!
Žao mi je što joj nisam svašta izgovorila i takva sam oduvijek, koliko god netko bio zao prema meni, ja samo šutim i zasuze mi se oči, a imam 27. Samopouzdanje i samopoštovanje mi je, Ne nula, nego ispod nule!
Otišla sam na važan poslovni sastanak, iako sam cijelo jutro imala dijareju. Prije samog početka, toliko me presjeklo, da sam morala u wc. Kad sam to obavila, shvatim da sam u panici u sali zaboravila torbu u kojoj su maramice, a na moju nesreću, toalet papira nije bilo. Nađem račun u džepu, obrišem se i odem. Ispostaviće se da je to bio račun za reklamaciju komode koja je oštećena, pa tako ostadoh bez 800 KM.
Poznajem parove koji čekaju da pošalju dijete u vrtić dok ne napuni 3-4 godine, a oboje rade, dogovore se oko smjene sa partnerom ko će kad čuvati, i firma im tu izađe u susret ili familija pripazi. A znam i parove gdje žena nije ni dinar zaradila, i iako joj dijete ima tek 2 godine već je krenulo u vrtić, iako ona nema obaveza ni posla, brine se o kući. Šta vi mislite o tome? Ja nekako ne shvatam zašto bi dijete slao tamo, ako ti ne namjeravaš da se zaposliš.
Da, neradnik sam, priznajem. Otkad znam za sebe nikad nisam imala radne navike, počevši od škole i učenja, pa do samog posla. Uvijek mi je bilo mrsko da učim, da nešto mami pomognem po kući, doslovno bih cijele dane provodila sjedeći, ljuljajući se na fotelji naprijed-natrag i slušajući glazbu. Što je najgore, dan danas sam takva, a imam 27. Kad sam završila srednju, godinama nisam htjela nigdje da se zaposlim jer nisam imala volju da radim, ali kad sam stalno počela da slušam prigovaranja od roditelja, dečka, prijateljica u smislu "Dokle ćemo ti mi sve plaćati", morala sam da nađem posao, ali naravno, ne volim ga. Pošto nisam učila školu, završila sam jedva '3 srednje' i zato moram da radim u dućanu gdje je svakako preteško, a ne mogu naći ništa bolje ni lakše. Zbog toga sam često na poslu živčana i imam ispade, radi čega sam dobila već mnogo žalbi od kupaca, jer mi dođe da svih i sve tamo zapalim. Mrzim to što je život takav, da se uvijek moraš boriti za nešto. Što nemam sreće na Loto-u!
Istina je da je svaka ženska osoba glupa kad se zaljubi, prosto vidiš sve, znaš sve, ali ne možeš sebi pomoći.
Pre tri dana sahranih majku, pre četiri godina babu, svi koji su me iskreno voleli više ih nema, moj život je truba...
Uvek sam mislila da sam statusno niža od ljudi iz okruženja, zato sam na neki način izbegavala druženje sa njima. Mislila sam da bi me povredili kad tad.
Što više para imam sve sam manje srećan, sve ono što sam želeo više ne želim, prošlo me, tako da nove snove nemam a stari su prohujali, a nemam ni mir u duši, te zarađene pare (pošteno i radom napornim) su od mene napravile nešto što nikad nisam hteo da budem, prazna ljuštura koja samo postoji.. :(
Sigurna sam da su mi antibaby pilule naštetile. Dobila sam policistične jajnike. Dok ih nisam pila, nisam ih ni imala.