Razmišljam o tome da postanem samohrana majka. Većina muškaraca želi zaposlenu domaćicu. Radim dobar posao, radim i u fušu, uredna sam, znam kuhati, praviti pitu, kolače, popravljati sitnice po kući i na autu, namještaj u cijeloj kući sam bez majstora postavila, samo neke police gdje treba dvoje ljudi uz pomoć, vrata, prozore... I većina ljudi mi i samo kaže uzalud ti dva posla kad ćeš sve ti morati svejedno po kući, a i ja ću morati dijete čuvati, kao da ne postoji porodiljni i otac. A i većina bivših je to i očekivala. Bolje mi je jedno dijete bez "oca".
Za vreme inflacije nije moglo svašta da se kupi, nije se imalo. A ja...želela haljinice, suknjice, cipelice... Dobijala sam samo trenerke, šorceve, pantalone, sve mi je to bilo neudobno, glupo, osećala sam se inferiorno u odnosu na vršnjake. Čekala sam bar leto da mi sestre od tetke daju svoje iznošene haljinice. Bar to! Jednom sam pitala mamu da mi kupi cipelice, rekla da nema para. I tu se meni prekinulo. Nije mi više bilo bitno, nisam tražila ništa od stvari... Nosila i dalje šta mi majka kupi ili daju sestre, čak i kad smo imali puno para. I danas ne marim. Imam para da kupim svašta, ali mi nije stalo. Nisam dobila kad mi je značilo. I nisam nikada izgradila stil.
Odbio sam koleginicu da povezem, smislio izgovor da ne idem u istom pravcu, pravi razlog je što sam se dobro isprdeo u kolima😬
Koliko su odvratne ove pesme u kojima je poenta varanje, tobože voli neku tamo, a ženi se itd. Boleština.
Bili smo u vezi 2 godine. U početku je krenulo kao bezazlena avantura, nešto tajno i uzbudljivo. On najbolji drug mog bivšeg dečka, a ja najbolja drugarica njegove bivše devojke. Posle određenog vremena postalo je ozbiljno i javno. Naši prijatelji su razumeli. Mi smo se toliko zavoleli, upoznali porodice jedno drugom, provodili praznike zajedno, išli na porodična veselja, slave. Ja sam naučila da kuvam za njega, a on je bio tu za sve poslove oko kuće, istu kafu smo počeli da pijemo, čak smo nabavili dve mačke, praktično smo živeli zajedno. I samo jednog dana "puko" je i raskinuo mi je. Već 4 meseca nismo zajedno, ali se idalje čujemo, viđamo povremeno. Bude tu dosta emocija, grljenja, ljubljenja i slatkih reči (nikad sex). On ne želi da se vratimo na staro, bar ne u ovom trenutku kako on kaže, a ja ne mogu da ga izbacim iz glave i misli. Raspadam se bukvalno. Ne znam šta da radim...
Imam bogatog dečka, a ja sam zgodna i želim da se udam gde je dobro, koja ne bi, samo laže. Njegova mama me ne gotivi i redovno se prepucavamo ali nije me briga! Zanimljiv mi je taj rat, mog dečka za to zabole, više se bavi učenjem posla kod njegovog oca, ali zato često odemo na ekskluzivna mesta. Tada njegova mama puca, ali mojoj mami koja je podigla decu ni iz čega, koja se žrtvovala za nas, po 3 posla radila da bar čarape promenimo, nije ni do kolena. Jedva čekam kad se udam da mami i sestrama obezbedim lagodan život.
Sticajem okolnosti sam posle osam godina išla na more sa roditeljima. Žao mi je jer vidim koliko su ostarili, i što i dalje nose hranu od kuće. Kao maloj mi je bilo normalno da jedemo paštetu i neke domaće stvari, a sad mi je tužno što i dalje gledaju što više da uštede. Ovaj put ja radim i sa zadovoljstvom sam ih vodila u restorane. Ne znaju koliko sam bila tužna zbog svega toga.
Osudite me koliko hoćete ali ne podržavam ovu modu da se pravi svadba i krštenje i prvi rođendan deteta od jednom.. mladenci za prvi ples nose dete u rukama, bzvz.
Idu mi na živce ljudi koji se raspituju ko će šta naslijediti. Tako su izmanipulisali moju babu da je njena imovina njihova, da je drvo na našoj zemlji njihovo a nema nikakvih papira niti advokata da to potvrde. Sjećam se kad mi je baba rekla da se odreknem očevine jer citiram "tvoji polusestra i polu brat nemaju ništa" ja nju pitam kako ništa kad imaju babu i dedu s mamine strane u čijoj kući žive i nije moja briga da ja nekoga situiram. Treba ja da budem beskućnik a svi drugi da uživaju more mrš.