Zaposlena sam trenutno samo da bih imala posao. Uslovi su da nemaš pauzu, ne smeš na bolovanje ni kada si bolestan, ne smeš da sediš dok jedeš (već moraš da jedeš, stojiš i nadgledaš), a plata je za malo većaod minimalca. Posao zahteva fakultetsko obrazovanje, sertifikate, licencu... Koleginice su takvi zlotvori. Govore kako je taj posao kao u bajci i da bolji nisu mogle imati. Poslodavac isto propagira tu priču i samo sam ja negativac, jer ne podržavam takvu vrstu rada.
Život mi je sra*e, izgubio sam sve što sam mogao i dalje gubim, ljude koje sam voleo najviše na svetu sam izgubio jer sam bio previše dobar prema njima... Čim je naišla jedna teška borba sa kancerom svi su me napustili kao miševi brod koji tone...
Moji jedva čekaju moju novu diplomu. Za mene je taj dan čista ceremonija i ne vidim u njemu nikakav značaj, niti mislim da mi se život njime epohalno menja. Nije ni nakon osnovnih studija, ni nakon prvog mastera. Nakon onolikog stresa dobijam još jedan papir - podupirač za frižider ili podmetač za kafu, dok se oni ponašaju kao da letim na Mesec. Stvarno mi se nekada čini da im je važniji taj dokument, tj. ono što predstavlja od mene same.
Koliko je ljudi u vezi s onima koje ne voli, užas...nikad to neću razumeti...kako?
Danas sam sreo bivšu devojku, koja je raskinula sa mnom pre nešto manje od godinu dana. Sreli smo se baš na našoj raskrsnici, gde smo se uvek sastajali i rastajali, seli smo na naš zidić, zapričali se i smejali, baš kao nekada. Prisećali smo se nekih naših fora, i simpatičnih momenata iz naše veze. Za trenutak je sve izgledalo kao nekad. Na kraju mi je rekla da se verila i da se uskoro seli kod dečka. Zagrlili smo se i poželeli sreću jedno drugom, video sam u njenim očima onu strast sa kojom me je gledala dok smo bili zajedno. Trudio sam se da zadržim suze dok sam se vraćao kući, ali sam "ispustio dušu" kada sam stigao. Pitam se zašto neke prave i iskrene ljubavi moraju da prestanu.
Godinama sam se plašila da vozim misleći da ću ubiti nekog. Počela sam obuku davne 2012-te i taman kad je trebalo da polažem otišla preko na 6 meseci. Sve do 2019. nisam opet sela za volan i opet kad je trebalo da polažem krenem da tražim izgovore i taman udari korona. 2024. sam u Americi vozila 8 meseci sa mužem na suvozačevom mestu i napokon se usudila da polažem. Položila iz prve, a evo me sad 5 meseci kasnije profesionalno vozim dve različite vrste viljuškara i još druge dve mašine, i vrlo lepo i profesionalno vozim (instruktorove reči). Da mi je neko rekao da ću voziti ovo rekla bih mu da je lud! Šta osoba sebi može u glavi da umisli to niko ne može! Nemojte sami sebi biti neprijatelj, sve se da naučiti!
Imam 21 godinu muž 28 i u braku smo godinu dana. Nemamo još djecu, dogovorili smo se da ćemo sačekati da se ostvarimo na još nekim poljima i onda raditi na tome za 3,4 godine ali i ako se desi ranije bićemo srećni. Problem je moja svekrva jer stalno potencira tu temu kada dođemo u goste i čeka da ostanemo same da me ispituje zašto još ne ostajem trudna. Naravno da me ne dotiču ta njena pitanja, čak mi je i smiješno kolko se nervira kad joj kažem da niko nema problem već je stvar dogovora a njoj je vrlo zasmetalo kada sam rekla da ima dvije ćerke 30+ od kojih je odavno mogla dobiti unuke da su rađale kad i ona i da brak ne znači odmah trudnoću po stupanju u isti.
Majka mi govori da sam egoistična i razmažena jer se želim osamostaliti i otići od kuće.. Imam 29 godina.
Kad sam bila dijete, svake godine smo išli na more u Supetar, tata je bio policajac pa smo bili u hotelu sa porodicama policajaca iz cijele bivse Juge. Ne mogu da se sjetim imena hotela osim da je bio na samoj obali, a pored njega je bio mali motel, iznad hotela cesta. Taj miris mora i danas pamtim, tu sam naučila sa 10 god.da plivam, prvi put pojela najukusniju ribu ( koju nikad nisam jela) i jela najbolje krofne u hotelu. Čula sam da je hrv.policija smještena sada tu ali nisam sigurna, da mi je samo da nađem slike na guglu.. Knedla mi je u grlu a suze u očima dok ovo pišem 36 godina kasnije.😭😢
Svekrva, zaova i svekar su mi insistirali da muškoj deci damo imena po svekru i deverovima. Čak uz reči ako želim dobar odnos s njima da to tako mora biti. Ja ne mogu da verujem da sebi neko može dati toliko za pravo. Konstantno su nametali neka svoja pravila. Toliko stresa su mi stvarali, uništili su mi najlepši period mog života. Nikada mi ne bi palo na pamet da sutra svojoj deci i snajkama namećem kako da daju imena. Pobogu to je njihovo pravo. Svi takvi su za poseban krug pakla.