Imam jedan word dokument u kom pišem sve situacije u kojima me je dečko iznervirao i šta bih ja očekivala da je uradio, tako da mogu lako da se prisetim svih loših stvari kad raskinemo, pa da lako prebolim.
Najmuževniji muškarci su ćelavi. Ta količina energije, samopouzdanja to je neverovatno koliko privlači kao magnet.
Da ležimo na plaži, gledamo zalazak sunca, uživamo jedno u drugom i vreme da stane. Eto, to želim.... 🌅
Imam koleginicu koja nosi kopije satova, torbi, odeće poznatih brendova, ali ...to njoj odlično stoji! Ima to samopouzdanje bogatih i hladan stav, brine o telu, uvek je fit, ne ponaša se nadmeno, skorojevićki, već profesionalno, ljubazno, ali uzdržano. Ona nosi kinesku kopiju Rolexa, ali kao da je juče bila lično u Švajcarskoj i sklapala ugovore. Tako da nije bitno šta nosi, nego ko nosi i kakvu energiju ima!
Svima se zahvaljujem za rođendanske čestitke, a zapravo ga ne slavim. Svi smo se posvađali u kući, kao i za apsolutno svaki moj rođendan. Uvek imaju potrebu da me vređaju, a ja ne ćutim nikome i tako... Još jedan najgori rođendan... Srećan mi 31.
Shvatila sam da sam svoj život upropastila izborom pogrešnog partnera kome sam rodila i dete. Ništa gore kad vas neko ne vidi, ne razume i stavlja posao i novac ispred porodice. Samo želim da me neko voli iskreno i da bude uz mene. Bolje mi je da budem sama sa detetom, nego da prolazimo kroz sve ovo, zato sam i rešila da se razvedem.
Znači, momak stalno očijukao sa mnom, pri tom nismo balavci ni jedno, oko 40 god oboje.
Govori mi o svojim hobijima, interesuje se o meni, pogledi nam se sudaraju, razumijete šta hoću da kažem.
Na društvenim mrežama uvijek samo on i društvo, napisao nije u vezi, kad ono čujem ima vjernicu.
Poseban krug pakla za ovakve.
Meni muškarci nisu jasni, evo konkretno moj primer. Sa dečkom sam već 2 godine u vezi. Pitala sam ga već par puta da li planira ozbiljno sa mnom, da li želi da živimo zajedno... Svaki put kad ga pitam nije vreme, uvek pominje obaveze, posao kako nismo blizu jedno drugog (živimo 30km razdaljine), kako ne možemo kod njegovih (niti želim imam svoj stan koji sam nasledila od bake on može da dođe tu). Uglavnom svaki put razočarenje. I odjednom navatam ja njega da se dopisuje sa drugim devojkama i svašta ja tu nešto nađem i naravno raskinem. On me je molio da se pomirimo i kako će sve biti bolje. Ajde dam mu šansu jer ga volim. Sledeće što on predlaže je da živimo zajedno, da želi da pokušamo da napravimo bebu, brak... Nije mi jasan taj prebačaj odjednom. Naravno od toga nema ništa jer sam se ohladila i planiram za koji dan da ga ostavim. Oprostila sam mu sve ono, ali ne mogu da zaboravim i ohladila sam se prosto. Neću da ga zavlačim, a neću ni sebe da patim. Zbunjuje me sve ovo.
Stvarno sam se uverila koliko je ružno ponašanje osoblja u porodilištu i koliko se nema uslova. Što se mene tiče imala sam okej iskustvo, ali šta sam tamo videla kako se ophode prema drugima me je razočaralo. Imala sam lagan porođaj, bez ikakvih intervencija, nisam ni popucala, ni na indukciju, ni epiziotomiju baš ništa, sutradan išli kući. Ali kod nas u sobu su smestili ženicu kojoj je beba rođena u 33 nedelji i beba je na intenzivi u dečijoj bolnici. Nju su bez bebe smestili kod nas u sobu, a naše bebe su sve sa nama. Toliko mi je bilo žao žene, jadna me je pitala da li može da malo drži moju bebu što sam naravno dala. Sestre su ulazile u sobu i svaka ju je pitala gde je njena beba, vikale na nju što ne jede... Kao da joj je do jela i bilo čega kad je odvojena od bebe i ne zna kako joj je. Ne znam zašto ne postoje sobe za žene koje nisu sa bebama ili su im ne daj Bože bebe umrle. Zašto one moraju da gledaju nas sa svojom decom, da slušaju bebeći plač. To sigurno loše utiče na njih psihički pored svega...