Najjači mi je naš narod koji se oduševio nekim babama koje u 80. rade na njivi, a kažu da ništa ne jedu jer nema kad i naravno sad svi pišu i voditelj govori ono čuveno da niko neće da radi, da je omladina lenja. Da je našim ljudima normalno da žene u tim godinama se pate i gladuju, to svi hvale. Ako nisi takva, lenja si. Užas!
Konstantno osećam neku prazninu u sebi, ne znam što. Šta god da radim, ta praznina ne odlazi, već je samo manje tu. Osećam kako me celog "guta" i dođe mi da se ubijem, a sve mi teže ide da se borim protiv toga. Imam 20 godina i ne umem da pređem preko tog osećaja, imam prijatelje, izlazim, radim, treniram, bukvalno je sve super, samo se ta praznina pojavi kada god sam sam i mnogo mi to smeta. Ako neko može da me posavetuje šta i kako bio bih jako zahvalan.
Željela bih da da Vam pišem o jednom problemu malo je dublja i opširna tema ali ću skratiti.
Naime momak i ja smo u dugogodišnjoj vezi od 5 godina, kada smo se upoznali bila sam mlada 15 godina nijesam razmišljala uopšte o finansijama bilo kakvim što je valjda i okej, sada kada ja imam 20 a on 24 već o tome razmišljam i neke stvari mi baš ne djeluju okej. Ovako reći ću vam razlog kako smo uopšte došli to tema finansije, ja sam sa 16 godina radila sezonu takođe sa 17 ali sa 17 sam radila u šanku a on je za to vrijeme bio u Americi i tamo radio naravno tu se svašta nešto izdešavalo gdje je on čuo skroz netačne inf. da ja tu svašta radim, pa je on mene tamo prevario itd itd da skratim priču nakon dolaska iz Amerike mi smo se pomirili sve to razjasnili jedno drugom ali ta sumnja da sam ja tu svašta radila je ostala takođe i da taj posao nije za žensko da ja tu konobarišem (samo sam u šanku radila) ali je on to totalno drugačije shvatio jer nije bio tu...
Od aprila sam tražila posao u Hrvatskoj i ništa! Jeste da nemam iskustvo u oblasti turizma, ali računala sam na to da će makar neko da me pozove. Žale se kako nemaju radnike a ovamo traže 2-3 godine minimum iskustva i to za perače sudova i sobarice. Ne razumem.
Želim da čujem da li sam ja sebična osoba, prema vašem mišljenju. Suprug i ja smo udaljeni otprilike 20 km od njegovih roditelja, kad god je slobodan dobije neku vrstu zadatka koja zahtijeva odlazak kod njih, bili to kućanski poslovi, odlazak u prodavnice i slično. Ja sam zagovornik toga da se roditeljima treba pomoći i biti tu za njih, ali isti ti roditelji imaju i drugu djecu. Ne mogu da podnesem da neke naše zajedničke trenutke moram odgoditi jer je nekome došla ideja da se uređuje zarasla livada od koje niko nema nikakve koristi i gotovo.
Zaljubio sam se u vaspitačicu mog deteta. Ne mogu da je izbacim iz glave i ako se trudim lavovski. Problem je što sam osuđen da je gledam svaki dan.
Osetio sam neke signale sa njene strane i tako je krenulo u mojoj glavi, spontano. A kada bolje razmislim možda tu i nema apsolutno ništa, već sam se ja istripovao. Ona je divna i prelepa inače. Ne znam kako dalje, jedino znam da se osećam loše jer volim svoju ženu i nikada mi se niko ovako osim nje nije dopao do sada...
Sad će većina verovatno reći da sam ljubomorna, ali to nema veze sa vezom. Ne znam zašto pojedine žene koje su rodile i koje posle porođaja izgledaju da kažem zategnuto pišu 'posle trudnoće sam ovakva, druge traže samo izgovore da ne vežbaju, svaka može izgledati ovako, samo su lenje' itd, ne to nije tačno. Tu ima i genetike, a i nije svačija koža i građa ista. Naravno da svaka može da smrša i da donekle vrati liniju, ali to ne znači da nekima ne može ostati višak kože, strije i kojekakvi problemi. Koliko god neko vežbao, jednostavno, nemoguće je da se vrati ni približno pređašnjem izgledu. Ja nikada nisam bila trudna i nemam te probleme, već pričam za osobe koje poznajem. Trude se, vežbaju, ali to nije to. Ostanu mlohave, pa čak i uz trenere. Poenta priče je da se ne može generalizovati i prodavati priča.
Живим у САД већ годинама. Родитељи и сестра су у Београду, али често долазе код мене, и тако се виђамо. Ипак, Београд је за мене стао 2010. године, кад сам завршио гимназију и отишао у иностранство на студије. Тада сам раскинуо са девојком коју сам волео — сада је удата и има двоје деце. Пријатељи су се оженили, основали породице, и некако, Београд више није исти.
Нисам се враћао. Годинама. А опет, често ми недостаје све то. Често заплачем кад на телевизији угледам неки кадар мог града. Те улице, та светла, та младост што је остала тамо. А ипак знам — тамо више нема живота за мене. Све је отишло својим током. А ја сам свој наставио далеко. И само у сећању, у сликама и сузама, Београд још живи.
Živim anksiozna već 5 godina i na terapiji sam, sve se desilo kada me je dečko nakon 5 godina veze ostavio s izgovorom da ne zna šta će sam sa sobom. Nakon toga se oženio i dobio sina, a ja sam i dalje s panikom i strahovima. Kasno sam shvatila da uvek trebamo sebi biti najbitniji.
Molim vas recite mi, zašto šminkante malu djecu?
Neki dan u parku, dok čuvam nećakinju, gledam većina djevojčica 3-4 godine našminkane, nekakvi karmini, ruževi, na noktima polupojeden lak, na očima sjenilo? Šta vam je?