Mislim da sam apsolutno završila sa njim, nakon svih sr*nja kroz koja me provukao. Samo boli me srce, duša, plačem neprestano iako znam za mene da je najbolje da nisam sa njim. Ljudi je li prođe ovo ikad? Strah me da ću se kajati zbog ovog, ali sa njim ne može dalje. Samo Bože daj da mogu bez njega.
Imam 25 godina. Trenutno ojačavam karakter, trudim se da ne budem više povučena, stidljiva, nevidljiva. Popravljam i stil oblačenja, trudim se da popravim samopouzdanje i da imam samopoštovanje. Godine su bile potrebne za to. Do sada su me samo gazili i nipodaštavali, nisam znala da se izborim za sebe. Ne mogu više to da dozvolim. Držite mi fige u mojoj transformaciji.
Ne mogu misliti ni govoriti o stvarimi, ljudima, koji su za mene prošlost.
Zanima me da li ste vi kao nove mame zaista trebale pomoć druge žene prvih dana sa bebom, u smislu da je neko 24h sa vama dan noć? Uskoro treba da se porodim, cijelu trudnoću me niko nije pitao kako sam, a kamoli šta pomogao. Da bi sada već počeli da planiraju ko će sa mnom da bude po danu, da spava, bez pitanja?? Jako mi je neprijatno da im kažem da ih ne želim, imam osjećaj da sam tu da im samo dovedem dijete, a ja u tom svemu nisam bitna.
Idem u osnovnu školu. Imam srčane probleme, teškoće u učenju i niska sam. Odnedavno znam zbog čega-Tarnerov sindrom. Osećam se kao da mi je život završen. Pa zar nikad neću biti majka? Hoće li iko želeti da bude sa mnom?Imam hiljadu pitanja. Svi oko mene me sažaljevaju, a čula sam baku kako je rekla "Bolje da je umrla, šta će joj takav život", tata joj ništa nije rekao. Bar bolest nije genetska, da ne budem još jedan razlog za svađu između roditelja. Volela bih da znam kako žive osobe sa ovom bolešću. Da li baš zbog toga što ne mogu, oni ubede sebe da ne žele decu. Da li se zaljubljuju, venčavaju, imaju li partnere. Da li iole vode normalne živote. Molim vas, ako ovde ima bilo ko sa ovom bolešću, da mi odgovori.
Žena i ja živimo zajedno od 2017. Beba dolazi za koji mjesec. Normalno da je to velika promjena i kreneš razmišljati o nekim stvarima. Ne mogu se pomiriti sa činjenicom da sam sve ove godine ogromnu količinu novca trošio na gluposti. PS5 i igre, dodatke i kozmetika za auto, propali hobiji, namještaj koji nam ne treba... Do sad smo mogli bez problema vratiti kredit za stan.
Ne mogu da verujem šta se dogodilo. Bila sam sa jednim dečkom 3 godine, voleli smo se jako, ali bilo je i dosta svađa i nerazumevanja, prosto nismo jedno za drugo i odlučili smo se na raskid. Pisao je on meni posle raskida neko vreme, ali smo oboje znali da je bolje da nismo zajedno. I previše smo se voleli i uvek će mi on u srcu ostati. Prošlo je od tad 2ipo godine on se oženio. Na dan njegove svadbe me je njegov kum pozvao i rekao da podhitno dođem kod njega kući, kako mom bivšem nije dobro i da me on traži. Došla sam, on je bio pijan, govorio je kako želi mene a ne nju, kako sam to trebala biti ja i da nju nikad neće moći voleti. Nagovarala sam ga da se trgne, da mora da se venča sa njom, da smo mi davno gotova priča. Imali smo baš težak razgovor i on me je ipak poslušao. Venčao se sa njom, ali svi pričaju da je izgledao kao da je na sahrani, a ne na venčanju. Rekao je da će ceo život patiti što to nisam ja. I ja ću ceo život patiti što ja nisam ona, ali oboje znamo da je ovako bolje.
Mlad sam čovek, sada ću imati 27 godina. Živeo sam u zabludi da ako budeš imao dobar auto, ako obezbediš sebi nekretninu i dobar posao, bićeš srećan i tvoj život će biti bolji. Sve ovo sam postigao za ovih 26 godina, bez pomoći roditelja. Da budem iskren, ništa od gore navedenog me ne čini srećnim. Samoća me ubija. Najviše na svetu bi voleo da nađem devojku, sa kojom mogu da podelim svoje utiske, kojoj mogu da budem najveća podrška kao i ona meni. Osećam kao da život nema nikakvog smisla kada si sam. Ostao sam sam u manjem gradu bez prijatelja, bez rodbine... ubeđen da ako steknem gore navedene stvari da ću biti srećan. Realnost je totalno suprotna.
Majka ne želi da mi ostavi stan, a ni dedovinu, a nema drugih direktnih nasljednika. Ne znam zbog čega želi da me razbaštini. Kad smo bili u izbjeglištvu, dali smo joj svu ušteđevinu da otkupi stan, jer je rekla: Djeco to je svakako naše zajedničko. Žao mi je što sam od svoje djece koja su zlatna, oduzimala da bih pomogla majci. Stalno je bila sa nama, uvijek smo tu za nju, brinemo o njoj i sve nam je bila na svijetu, Kad smo otkrili da prodaje dedovinu, (a preklinjemo je godinama da bar nama proda, i neće, tjera inat i ne da nama) a najavljuje i prodaju stana kojeg smo joj mi otkupili i namjestili, shvatila sam kolko je zla i samoživa. Stid me je, ali mi se gadi, stidim se što mi je majka. Godinama sam se pitala zašto to radi, šta smo joj svi krivi, a na to ni ona nema odgovor. Majka se posvađala i sa svom rodbinom inače i ne govori. Prekinula sam odnose sa njom, više ne plačem ni kad se budim, ni kad liježem. Nije me briga za nju više, iskreno.
Ljudi prestanite da imate izgovore za narkomane vi im ne pomažete time već ih enablirate u provaliju. Većina narkomana nema nikakav težak život kakav vam predstavljaju, imam ja težak život pa se ne drogiram. Ovo ostalo sve su to izgovori za djecu koja hoće da im život bude kao u bajci dok prže mozak. Sva ta djeca imaju dobre roditelje, društvo, rođake i svi im udovoljavaju u tome je problem kad nekome previše počneš udovoljavati on više ne zna šta će sa sobom. Takve osobe nikada se neće opametiti, ništa njima u životu nije teško, moraju da shvate da život nije bajan koliko to god bolelo. Zvuči surovo ali istina je, dolazim iz disfunkcionalne porodice, baba narcis, tetka razmažena, rođaci se prave važni otkako imaju brdo para, svađe često oko ni oko čega, petljanje komšiluka tamo dje mu nije mjesto, mama svima žrtveno jagnje za lečenje frustracija, mene niko ne voli jer govorim istinu i ne dam na sebe, ne dam da me se iskorišćava. Život je da se uči iz grešaka a ne da greške ponavljamo.