Pišem vam baš iz razloga jer me zanima mišljenje ljudi koji sigurno i imaju iskustva u ovim stvarima, došlo je vrijeme da se zaručnik i ja preselimo, nakon što je on živio s roditeljima i došlo je vrijeme da on postane samostalan, sa čime se on slaže i kaže da jedva čeka da se osamostali i proba za početak živjeti sam, to je naša prvobitna ideja da nekoliko mjeseci živi sam dok ne nauči sve potrebno za samostalni život, na što njegova majka govori kako je to loša ideja i kako bih se ja trebala useliti odmah da mu pomognem oko svega, npr da opeglam, skuham, pospremam, na što sam ja čisto razjasnila da ja to neću raditi isljučivo za njega i da je to njegova briga jednako koliko i moja, sa čime se on u potpunosti slaže, ali njegova majka ga uvjerava da je to krivo, i da za sve kućanske poslove treba brinuti žena, uz sve to radim i financijski doprinosim našoj vezi i suživotu, on mi kaže da ju prestanem slušati i da ćemo to nas dvoje riješiti i sve dogovoriti…
Digne mi se kosa na glavi kad neko kaže ‘dobio je platu’ . Ne, plata se ne poklanja, već je neko zaradio mukotrpnim radom.
Drage djevojke ako vam se ne sviđam recite "Ne"... Ne trošite mi vrijeme zato jer se bojite ispast nekulturne...
Moj verenik plovi i ne bude kući po 5 meseci. Tih nekoliko meseci koliko je na brodu, sa njegovim roditeljima se čujem samo kada ih ja pozovem i kada ja pođem da ih vidim. Nikada u životu me nisu pozvali prvi da pitaju kako sam i šta radim. Imam osećaj da kada bih i ja prestala njih da zovem, da se mi uopšte onda ne bi čuli. Nikad nisam stekla utisak da me ne vole, da im nisam draga, ali ljudi prosto iz nekog razloga nemaju potrebu da me nazovu prvi i pitaju kako sam. Nisam se požalila vereniku, ali me ovo iskreno boli.
Umesto "ne mogu" sam počeo iskreno da govorim "ne želim". Kako se ljudi zbune kad to čuju. Baš se pogube. Neki se naljute, a ja se mnogo bolje osećam kad kažem iskreno.
Radim na tehničkom pregledu. Čovek je platio registraciju automobila za 54.000 i ostao dužan 600 din. Ljudi čija registracija iznosi 20.000 i imaju stare automobile ostave bakšiš 1000.
Malo šminke i štikle promenili su ophođenje ljudi prema meni. Sada sam dobra, a dok sam im pomagala i branila ih nisam bila dobra. Ljudi stvarno koliko ste površni!? Ja sam ta ista, šta se promenilo ne znam, ali mi se ne dopada to što je istina da je lepota kod žene najvažnija. Odvratno, ne budite takvi molim vas!
Oduvek me je zanimalo zašto žene i muškarci kad god daš neki komentar ili mišljenje, oni to tumače kao ljubomoru. Daću jedan primer. Evo, meni npr Monika Beluči nije ništa specijalno. Ne kažem da je žena ružna, lepuškasta je, ali ništa vau toliko koliko je neki predstavljaju. Na ulici prođe 10 puta lepših. Svako ima svoj ukus i pomirite se sa tim. Ja ne znam od kad je zločin imati svoje mišljenje i zbog čega bi ja trebala da mislim isto što i vi?!
Suprug i ja u očima drugih živimo idealan srećan i uspešan brak. Tako je zaista i bilo pre dece. On brižan, pažljiv, divan, ja avanturisričkog duha. Međutim otkad su deca tu, imamo 2 mala deteta sve se promenilo. Suprug previše radi, ja iako fakultetski obrazovana ne radim. Nemamo nikakvu i ničiju pomoć apsolutno ni u čemu. Deca su nas toliko iscrpela da nemamo vremena ni za šta, ja izgubila sebe, nezadovoljna, nesređena, bukvalno kućna pomoćnica. Toliko se trudimo da održimo brak, suprug je stvarno divan otac i dobar muž, vredan i radan. Ja sa druge strane ne stajem od rada oko kuće i dece. Nemamo našu slobodu, jer nemamo dje decu..
p.s. volimo svoju decu najviše na svetu, nemojte pogrešno razumeti.