Kako neke devojke imaju besprekorno čisto lice, a tretiraju ga svim i svačim? Neke devojke imaju prelepu kosu, a nema šta nisu radile sa njom?
Kako neki ljudi koji se zdravo hrane muku muče sa hemoroidima?
Kako strastveni pušači imaju zdrava pluća, a nepušači bolesna?
Ima još mnogo takvih primera.
I kad nešto kažu, zdravo se hrani, neguj se pravilno...Ma daj. Neko jednostavno ima sreće.
Poznanica ima malu kćerkicu (3god) koja ima hormonalne probleme. Zove me i plače mi na telefon da će mala biti jalova i tko će ju htjeti taku jalovu. Znači pod šokom sam. I jadnoj će sigurno to nabijati kroz odrastanje i sigurno će se osjećati manje vrijednom jer Bože moj ne može imati djecu…
Ništa gore od roditelja kad jedno dijete dižu u nebesa, a drugo im nije ni bitno. Razmišljala sam, zašto je tako. Vjerovatno što je neoženjen, pa im to trn u oku. Ali nije samo to. Moj muž je iskreno puno problematičniji od njegovog brata, i pozajmio je puno para ništa ga ne gnjave u vezi toga. Ja ako slučajno kažem nešto pozitivno za mog djevera, kako mi pomogao za posao, kako je mužu popravio nešto, kako se dobro slažemo itd odmah se sjete neke negativne stvari, i kažu kako je to nešto to bacio od njih, kako neke pare nije vratio, kako nema pravu ženu nego dro... Mislim se i on vam je dijete. Meni i njemu je puna glava od tema vezane za muža, samo jer ima veću poziciju od brata, i što se oženio. Žalosno mi taj odnos koji imaju. Sad je položio neki ispit, da ima na papiru za tu poziciju što radi. Oni slave, zovu mene, hvale se njime kao da je doktorirao, a ne za mjesec dana učio tu oblast i položio. Drago mi je, i što su ponosni ali nije razlog nas ubit u pojam s tim.
Moja svekrva je jedna divna žena, ono što ona nosi na svojim malim leđima čini je velikim herojem. Izgubila je oca, brata, muža i sina. Zaista je ovaj život nekome majka, a nekome maćeha. Nadam se da će joj život u budućnosti biti miran i lagodan, ako Bog da u budućnosti i sa unučadima.
Voleli smo se beskrajno. Ćutali smo jer smo se plašili odbijanja.
Bude mi čudno da me se seća neko objektivno nebitan od pre više godina, kome sam i ja vrv bila objektivno nebitna. Računam, kad ja njih nemam razloga da upamtim, zašto ti ljudi pamte mene. Ovo nije nikakva narcisoidnost, nemam o sebi nerealno mišljenje. Jednostavno mi je neobično. Koga ćemo upamtiti, koga nećemo i zašto.
Čitavog života balansiram između roditelja... dosadilo mi je, ne mogu više. Imam osjećaj da sam ja njima roditelj a ne oni meni... mnogo sam nesrećna, zašto se nisam rodila u normalnoj porodici?
Molim vas kada dajete djeci imena dobro razmislite da mu ne dajte neko glupo i ružno jer može imati velike probleme i stalna zadirkivanja koja ga mogu uništiti za cijeli život. Govorim to iz vlastitog iskustva jer gdje god sam se pojavio zbog imena sam se osjećao kao neka cirkuska atrakcija, a ne kao osoba. Kada sam se predstavljao želio sam da me cigla pogodi u glavu jer kada sam se predstavljao ljudi su radili korak dva iza koda imam kugu.
Promjenio sam ime, ali i dalje ne mogu ići na ona mjesta gdje me znaju pod rodnim imenom ili kada me netko oslovi time imenom upadnem u tešku depresiju i treba mi par dana da se vratim u normalu.
Nažalost moje ime mi je uništilo svo samopouzdanje i volju za život.
Tako je lako izgubit povjerenje u voljenu osobu, dok ga je tako teško vratit.