Nebitno koje je doba dana ili noći, ja se uvijek ljudima javljam sa ,,dobar dan''.
Kad me neko pozove da svratim, prva pomisao mi je da mi slučajno nisu pocepane čarape.
Kad sredim kuću imam osećaj da sam sredila svoj život.
Pošto nisam baš imala inspiracije, dedi sam godinama uporno za rođendan kupovala pjenu za brijanje i losion. Dok mi konačno nisu rekli da se čovjek brije mašinicom.
Radim jako zanimljiv posao i kad god pričam sa strankom preko telefona i ponavljam joj treći put isto, udaram šakom po knjizi od 800 strana ne bi li mi glas ostao mio i drag.
Kao mali uvek sam prolazio prstom kroz dugmiće od daljinskog.
Uvijek se pred ispit utripujem da sam mašina i da sve mogu naučiti za jednu noć.
Kada kupim patike, tek onda skontam koliko lepših ima.
Ulazi mi deda u sobu, gleda u mene i ćuti. Ja ga pogledam i kažem- "molim?!"
Njegov odgovor- "Očigledno je da sam zaboravio šta sam trebao da ti kažem. Hajde, idi do kuhinje i pitaj babu šta je htela. Neću da ispadne kako je ne slušam."
Do prije desetak godina, mislio sam da su oni djelovi klima koji vire sa zgrada ustvari nekakvi razglasi koji su ostali iz vremena komunizma.