Često razmišljam o vanzemaljicma. Da su tu negdje, da se nesmetano krećemo, da ih ne vidimo jer mozak ne može stvoriti sliku , jer su nam njihovi oblici nepoznati. Šta ako vremenom dođe do sudara svjetova?
koliko smo im blizu da sve česće
...da li će nam njihovi obrisi postaju nam prihvatljivi
i mozak će stvarati sliku?!! Zvuči neprihvatljivo, ali moguće, isto kao što nam je bilo neprihvatljivo prije 10 godina da će npr postojati telefon na dodir. Iskeno , plašim se :/
Kada na plaži nailaze oni što prodaju nakit, naočale,peškire...naglo se napravim da spavam i nema ubjeđivanja nepotrebnog, čak me ponekad i vide da sam naglo "zaspala" i prođu.
Kada vozim kola i kada čujem dobru pesmu, pojačam je do kraja i istripujem da sam mnogo bitan lik, a kada pesma prođe bude me sramota.
Imam 26 godina, a ni dalje ne razumem šta znači "Zini da ti kažem", a blam me da nekog pitam, a što je najjače, često koristim tu frazu...
Brat i ja smo se kao deca često kladili u pare, uglavnom njegov dug je kod mene 2 miliona iako tad nismo ni znali koliko je to ustvari. I sad svaki put kad mi pozajmi pare, a ja treba da mu vratim, samo mu kažem, odbi' od onih 2miliona što mi duguješ :D
Pre dve godine od nas 6 ukućana jedina sam se setila maminog rođendana. Bilo joj je krivo što se ona svima seti rođendana, a njoj niko i poče plakati. Brat joj je prišao, zagrlio je, pogledao u mene i rekao ti si za sve kriva. Ne znam kako, ali na kraju dana svi su govorili da sam kriva...
Uzmem zlatni nakit od mame, pustim neki rep i pred ogledalom glumim da sam Toni Montana.
Od pečenog mesa najviše volim moču. Uzmem samo koji zalogaj mesa al' zato namočim po 2,3,4 parčeta hleba u moču.