Seo sam u kafić sa ortakom i naručio espreso. Konobarica mi je donela espreso sa nacrtanim srcem (zrncima kafe ili kako se vec to radi). Nisam bio siguran da li je to neki znak da joj se sviđam ili svi u kafiću dobijaju takav espreso. Lepšu curu u životu nisam video, zračila je prirodnom lepotom. Kada sam plaćao račun, nasmešila mi se i ja njoj, ali je nisam pitao za broj fona ili da se vidimo nekada. Sada mrzim sebe.
Kad se ovako savršeno izdepiliram, bude mi mnogo žao što nemam dečka.
Jednu noć sam bila sa drugaricama u diskoteci, bila je zima. Moja drugarica je bila malo prehlađena pa je stalno koristila maramice da istrese nos. Posle nekog vremena priđu 2 dečka i zamole nas da budu za našim stolom. Kad u pola noći, jedan od te dvojice, pokušava da ispadne kavaljer ili šta, uze jednu maramicu sa stola, onako slinavu, i napravi ružu za nas.
Danas mi je mama dobila prve nalaze, inače je snimala dojku, koji nisu dobri i pokazali su da ima nešto što mora na dalju pretragu. Ona je plakala, a ja se bojim. Danas sam bio s njom kao da se rastajem od nečega, kao da mi se život raspada. Zagrlio sam je kao nikad u životu, i jako je zajecala u mom zagrljaju, i najgore od svega kad smo ostali sami, rekla mi je: "Ti si sine ipak velik, teško mi je radi nje!" Pogledali smo oboje na malu sestru, onako nevino je stojala s osmijehom na licu do nas i rekla nasmijana: "Mama, meni trebaju dvije sveske bez linija!"
Ja ovo pišem i plačem, a 22. su mi godine i nisam velik, i ja još kao malena beba trebam majku, trebam zagrljaj, topli dodir i osmijehe. Bože, jedina si mi nada! Mama, volim Te!
Kao tinejdžerka oblačila sam kaput sa animal printom i šminkala se u roze nijansama. Smatrala sam to fashion yes-yes-om i bila sam presrećna kada su mi momci zviždali iz kola, misleći da sam najlepša.
Voleo bih da jednog dana budem šef onima koji su mi se smejali zato što sam štreber.
Svaki put kad krenem na ispit ponesem papira za pisanje koncepta kao da ću esej da pišem. Isto tako i sa olovkama, a uglavnom mi je dovoljan i "post it" papirić...
Pre oko godinu dana sam se naljutila na dečka jer nije hteo da dođe kod mene. Rekao je da ne može jer ima neki problem za koji ne želi da znam. Odjurila sam kod njega da vidim u čemu je bio problem. Posle sat vremena mi je priznao da ima psorijazu. Nije hteo da mi kaže jer je mislio da ću ga ostaviti, jer je, kako on kaže, "nakaza". Naravno da ga nisam ostavila. Stalno mu pomažem da prihvati sebe takvog kakav je, jer niko nije savršen. Nažalost, psorijaza je neizlečiva i ružno izgleda. Teško mi je da ga gledam tako tužnog i kako ga to boli i peče. Što je najgore, ima samo 19 godina. Zajedno smo 2 godine i niko mi nije lepši od njega. Imao psorijazu ili ne, volim ga najviše na svetu!
Iako imam 18 godina, još uvek volim kada legnem, i kada već počinje da me hvata san, pa mama uđe u sobu i pokrije me. Ne znam zašto, ali nekako mi bude toplo oko srca.