Pred prvi let avionom (isla sam sama) sam u telefonu otkucala poruku namenjenu mami i tati da ih mnogo volim, i poruka je bila spremna za slanje u slučaju da avion pocne da pada. Toliko sam paranoisala pred let, da sam štopericom izmerila koliko je sekundi potrebno da se telefon upali i poruka pošalje, i sve vreme leta sam držala ruku na telefonu.
Ne mogu više da objašnjavam ljudima da nemam pare za odmor, samo jednostavno kažem "nisam se umorila"..
Ljuljam se sve dok ne zaspim. Legnem na bok i ljuljam/ klackam se levo-desno. Tako me je majka uspavljivala kao malu. Imam 21.
Govorim mu da je glup, dosadan, da me smara, al ustvari obožavam sva njegova zadirkivanja i svu pažnju koju mi pruža.
Odem u Beč na godinu dana da naučim nemački, a vratim se znajući da pričam na svakom naglasku iz bivše Juge.:)
Za četiri godine veze nikida svog dečka nisam pitala ni za jednu bivšu devojku. Ne znam koliko ih je imao, ni jednoj ne znam čak ni ime. Ovako on za mene nema prošlost.
Došlo vrijeme da i ja idem za svojom sudbinom. Sutra idem u glavni grad da studiram i duša me boli kad odem u wc i vidim samo jednu četkicu, maminu. Više me boli što će ona sama ostati nego što ja idem...
Obožavam kada mi mama uđe ujutro u sobu i probudi me sa poljubcem, legne kraj mene, zagrli me i kaže: "Budi se ljubavi mamina."
Svaki dan se zbog nje budim sa osmehom na licu, ni sama nije svesna koliko mi ulepša dan sa tim malim znakom pažnje.
Izlazim iz kuće, vučem dve teške putne torbe, pozdravljam se sa mojima i krećem ka autobuskoj stanici. Autobus kreće tek za pola sata i odlučujem da prošetam. Izlazim na kapiju, bacam pogled iza sebe, moj rot me veselo gleda i laje kao da kaže srećan put. Po prvi put u životu odlazim na duže vreme od kuće, po prvi put cu živeti sam, ali ljudi kažu da je studentski život prava stvar, tu se osamostališ, jer nema više mame i tate da ti pomažu. Idem niz ulicu i gledam klince kako se tapkaju, malo ispod je kuća dežurnog namćora čika Radeta, u dvorištu ogromna trešnja, e koliko puta nas je jurio jer smo ih krali. Malo ispod teren za mali fudbal, predivne uspomene zaista. Gradski park, mesto prvog poljupca i moje prve tuče. Gradsko pozorište, davno zatvoreno, ali njegov ulaz je bio zborno mesto gradske omladine, a danas nekako prazno, nema nikog. Uhvatim sebe da razmišljam kao da se nikad više neću vratiti u ovaj grad, ali shvatam da se jedino neće vratiti moje detinjstvo. Odraslo se jbg...
Godinama sam bila u vezi sa jednim dečkom, i kada smo raskinuli, ipak smo nastavili da se viđamo. Bio je moja velika ljubav, kao i ja njegova, ali jednostavno nismo mogli iz nekih drugih razloga da nastavimo. Naše viđanje je trajalo i kada je on započeo vezu sa svojom sadašnjom suprugom, a završilo se kada je ona ostala trudna. Ja sam inače babica po struci, i ona je, igrom slučaja, došla da se porodi baš kada sam ja radila. Imala je dug porođaj, deset sati, a ja sam sve vreme bila uz nju kao da mi je najbolja prijateljica. Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam ugledala to malo biće, i kada sam izašla u hodnik da čestitam srećnom tati. On je plakao, verovatno od sreće, a ja zato što je trebalo da budem na njenom mestu...