Kao mali sam trenirao karate ali samo par dana jer nisam mogao da gledam crtane. Trening je taman počinjao kad i crtani. A crtani su me zanimali!
Živim u Bg,i kada ne znam gde je neka ulica, pitam prolaznike na ijekavici, i uvek mislim da me provale.
Dečko je napisao pesmu za mene, koja je užasna. Nisam mu rekla da ga ne bih uvredila..
Uvek kada se vraćamo sa sela, svirnemo dedi i mašemo. Jednom kada smo krenuli kući, pogledala sam iz kola u dedu i videla da plače zato što idemo a on ostaje sam. Srce mi se cepalo.
Odvratno mi je kad vidim da muškarci ne seču nokte na rukama. Daj uzmi pa ih i nalakiraj.
Moja baba je danas uplatila 3000 na račun unicefa, umesto za struju. Popunila je pogrešnu uplatnicu...
Uzmem tako tatinu sliku i pričam sa njim, bude mi nekako lakše...
Obožavam čuti smijeh djeteta, iskren...nevin...istinski. U trenutku me oraspoloži i izdigne iznad svih loših stvari i dešavanja oko mene...takav sam...
Sa 25 godina sam upisao fakultet, posle 7 godina lutanja i uništavanja života. Mnoge kolege me gledaju sa nekom dozom entuzijazma i podržavaju me tipa: 'Svaka čast, ja se nikad ne bih mogao/la prilagoditi posle toliko vremena.' itd. Ne kažem da je bilo lako, bilo je đavolski teško ali nekako sam navikao. Tako mi je đavolski teško bilo da ostavim i alkohol, ali i to sam uspeo... Inače nisam osoba koja ima emocije, hladan sam. Kada sam izgubio dedu, nisam ništa osećao iako mi je ta matora tvrdoglava drtina bila drug, suzu nisam pustio. Mnogi koji me znaju kažu da je alkohol ubio sve u meni. Izgubio sam devojku, izgubio sam neke dobre drugove, nisam se nasmejao zadnjih 5 godina... ali po prvi put u životu sam stisnuo petlju i krenuo korak po korak. Onog dana kad budem dobio diplomu, ne moram da se nasmejem, ne moram ni da zaplačem, samo se nadam da ću u očima svoje majke videti makar neku iskru, koja ce mi kazati- drago mi je da si uspeo...