I dalje pomislim želju, pre nego sto polomim štapic od sladoleda.
Kad kucam negdje password ako pogriješim samo jedno slovo... cijeli password izbrišem, pa ponovo napišem.
Kada u busu ima slobodno mesto gde neko može sesti sam i gde neko može sesti pored tebe, uvek sednem na ovo drugo da ne budem usamljena.
U braku sam 8 godina (pre toga 3 god. veze) i obožavam svog supruga. Ne razumem kako ljudi mogu da kažu da ljubav vremenom pređe u naviku... Imamo decu, volimo ih, vaspitavamo, ali ono naše vreme kad deca legnu i kad nas dvoje ostanemo sami je neprocenjivo. Uvek nađemo vremena samo za nas i gradimo naš brak. Imam sve u njemu- ljubav, prijatelja, podršku i odličnog ljubavnika.
Toliko sam zaljubljen u nju da je nekad zamolim da me pusti da je samo gledam.
Ima tu u kraju jedan dečko koji svako veče u otprilike isto vreme izađe da prošeta svog psa, tako da ja sebi napravim kafu, stavim slušalice, sednem na terasu i čekam dok ne prođe... tako volim da ga gledam dok prolazi, da analiziram svaki njegov pokret, a on sav onako zbunjen sa cigarom u ustima dok po džepu traži upaljac, potpuno nesvestan svoje savršenosti i toga da ga ja posmatram. To su mi najlepših 30 minuta u toku dana..
Danas mi je jedan fin dekica u busu rekao da bi lepim devojkama trebalo zabraniti da budu tužne. Kaže da je nekako greota.
U vreme kad se emitovala serija "Neki novi klinci" u jednoj od epizoda pojavljuje se i Nataša Bekvalac. Profesor Ausvić diktira joj svoj broj mobilnog koji je ustvari bio broj moje starije sestre. Sećam se da smo par dana primale poruke od obožavatelja iz raznih delova Srbije sa željom da Ausvić pozdravi Packeta i Kečinu. Lepo sećanje.
Mrzim kad izgubim nešto, pa onda pitam nekog gde je ta stvar, i dobijem odgovor: "Tamo gde si ostavio!".