Kad sam bila mala uvijek sam zamišljala kako to izgleda kad ti zavežu uši na mašnu.
Po zanimanju sam medicinska sestra i bojim se, da ću se naći u situaciji gdje spasavm nečiji život i to neću uspijeti.
U većini puta neke "zabranjene" stvari radim iz inata, a ne zato što ih volim...
Tek posle dve godine sam skontao da me rad više ispunjava nego neprekidno sedenje ispred kompa i drago mi je zbog toga.
Kratkovida sam i nosim naočare, ali imam malu dioptriju. I nervira me ponašanje ljudi kad skinem naočare, budu u fazonu ,,Je l' me vidis, ispred tebe sam?'' Ljudi, nisam slepa, vidim vas odlično.
Kad sredim kuću imam osećaj da sam sredila svoj život.
Bila bih u stanju da odem u drugu državu, gde je on, i napustim sve što imam, uključujući i roditelje i prijatelje. Samo da bih bila blizu njega.
Uvek kad pijem neki lek imam potrebu da popijem barem dve čaše vode, jer mislim da će mi se zaglaviti u grlu.
Kada je moj mlađi burazer imao 9 godina iscepao mi je sve postere u sobi. Dok ih je cepao na zidu je ostao još samo 1 čitav poster. Molećivim pogledom sam ga zamolio da to ne uradi jer je to poster mog omiljenog igrača. Uz kvaran osmeh mi je rekao "Žao mi je ali tvoj omiljeni igrač ide u kantu" i iscepao.
Ja sam mu uz isti osmeh rekao "Žao mi je ali ti si usvojen" .
Plakao je kao kiša, a od tad mi levi guz nije isti. Ćale se postarao za to.