Prešao sam da radim u novu firmu... I posle 4 meseca rada, ponekad se kolegama desi da odu na ručak, a da me ne pozovu... Osećam se kao trinaesto prase...
Ne volim da ulazim u BMW svog dečka u sred grada, osjećam se neugodno. Neću da izgledam kao sponzoruša.
Ponekad kada ostajem kod kuće istuširam se sestrinim gelom za tuširanje zato što mi se jako dopada miris, ne uključujući i "gospodina" da se on ne bi osećao kao devojčica.
Idem u Medicinsku školu i imam nekada praksu na neuropsihijatriji.Posle prakse,ceo dan posmatram sve ljude kao da su psihički bolesnici,ne znam zašto...
Pročitala sam negde da muškarci vole kad izgovaramo njihovo ime tokom seksa. Bilo mi je čudno da to uradim, ali jesam ipak. Ništa nije komentarisao. Pomislila sam da je nebitno, ali nakon nekoliko dana me pitao sećam li se toga i rekao kako je bilo sjajno. Nisu ni ti ženski časopisi prazne priče...
Na njegovom krovnom prozoru se osećam ko na vrhu sveta dok me on čvrsto drži da ne padnem.
Brata uvek provalim kad ide da se vidi sa devojkom, i to samo po načinu kako pere zube. Ako ih opere za 2 sekunde znam da ide na neko nebitno mesto, ali zato kad je devojka u pitanju pa to ti je temeljno pranje zuba u trajanju od sat vremena.
Svoj rođendan moram da slavim baš tog dana kad jeste, nikad posle 2-3 dana jer mi je to bezveze. Mnogi mi govore "bože, ti nisi normalna" al jednostavno tako ja to gledam, il taj dan ili neću uopšte slaviti.