Sanjam o tome da se ceo život vozim u kolima sa nekom devojkom,na autoputu kroz nepoznate predele,dok je na horizontu Sunce koje zalazi,a na radiju tiha muzika...
Iako mi to nikada neće priznati, plašim se da sam za moje roditelje veliko razočaranje.
Imam 16 godina i deda mi je preminuo pre 3 godine.Izjedam se zadnje 3 godine zato što nisam bio blizak sa njim poslednjih par nedelja njegovog života, jer nisam imao snage da ga gledam tako bolesnog, jer je za mene on bio najjači čovek na svetu (bio je operisan od raka). Mislio sam sve će to proći, pa ću se opet zbližiti sa njim, ali nekoliko dana kasnije on je umro...Odlučio sam da njegov lik istetoviram na ledjima, jer će mi jako puno značiti kao i svima u mojoj porodici... Deda,počivaj u miru.
Mrzim kad me neko prekine dok pričam pa posle kao izvini nastavi. Da nastavila bih da znam gde sam stala.
Najbolje mi je kad krenem napolje sva radosna jer mislim da sam se baš fino obukla, a mama me pogleda i kaže: "Pa nećeš valjda takva da izađeš, izgledaš kao klošar."
Uvek se bojim da će mi onaj bodljikavi kesten pasti sa drveta na glavu.
Obožavam čuti smijeh djeteta, iskren...nevin...istinski. U trenutku me oraspoloži i izdigne iznad svih loših stvari i dešavanja oko mene...takav sam...
Da sam mogao da biram gde ću se roditi, opet bih izabrao ovu zemlju, ovaj grad, ovo sad!
Kad sam bila mala, uvek kada bi majka usisavala kuću, ja bih sela na usisivač, i pravila se da ga vozim.