Definitivno ne mogu da prestanem da kuckam po lubenici kad je kupujem, iako veze nemam da ocenim da l' je zrela ili ne.
Kad sam bila mala uvijek kad se mama i tata posvađaju odem do kupatila i stavim njihove četkice za zube jednu pored druge, da kad dođu da peru zube vide ih zajedno i onda se oni pomire i budu zajedno.
Sada imam 15 godina i kao neki dobar mladi fudbaler igram već za prvi tim gradskog kluba koji je prva liga BH i za repku RS, imam strašnih problema u školi, dešava mi se čudnih stvari i kod kuće, živim sa babom i dedom, otac proveo deceniju u zatvoru, majka sa drugim čovjekom i ne misli na mene, a ja, ja zaboravim na sve to i živim u svijetu snova kada odem na trening, zaboravim sve probleme i tada ne postoje.
Ovaj moj mentol se seti da treba da me oženi samo kad smo na nekoj svadbi. I onda dva dana priča, planira, treći se ne seća. Na poslednjoj svadbi sam rekla da neću, možda tek sledeće godine, i on se naljutio. Bio je ljut dva dana, treći se nije sećao...
Kupila sam gaćice sa danima u nedelji, e sad, kako sam bila veoma zadovoljna njima kada sam se vraćala kući sa dečkom, tačnije kada sam izlazila iz lifta pitala sam ga da li zna koji je danas dan, on mi je odgovorio zbunjeno: "pa ne.."- ja sam samo svukla na pola farmerke gde mi je pisalo velikim slovima MONDAY, podigla pantalone i zatvorila vrata lifta.
Kad sam bila mala, na pitanje "Kako bi volela da ti se zove brat?", odgovarala sam sa: "Mujo ili Haso", zato što je moj deda stalno pričao viceve o njima....
Sa 25 godina sam upisao fakultet, posle 7 godina lutanja i uništavanja života. Mnoge kolege me gledaju sa nekom dozom entuzijazma i podržavaju me tipa: 'Svaka čast, ja se nikad ne bih mogao/la prilagoditi posle toliko vremena.' itd. Ne kažem da je bilo lako, bilo je đavolski teško ali nekako sam navikao. Tako mi je đavolski teško bilo da ostavim i alkohol, ali i to sam uspeo... Inače nisam osoba koja ima emocije, hladan sam. Kada sam izgubio dedu, nisam ništa osećao iako mi je ta matora tvrdoglava drtina bila drug, suzu nisam pustio. Mnogi koji me znaju kažu da je alkohol ubio sve u meni. Izgubio sam devojku, izgubio sam neke dobre drugove, nisam se nasmejao zadnjih 5 godina... ali po prvi put u životu sam stisnuo petlju i krenuo korak po korak. Onog dana kad budem dobio diplomu, ne moram da se nasmejem, ne moram ni da zaplačem, samo se nadam da ću u očima svoje majke videti makar neku iskru, koja ce mi kazati- drago mi je da si uspeo...