Svaki put kad grmi i seva ja otvorim prozore i pojačam muziku :D i skoro se svaki put upiškim od straha da će da me pogodi grom, ali i dalje radim isto to svaki put :D
Uvek kada gledam slagalicu imam osećaj da se i ja takmičim, pa budem presrećna kada tačno odgovorim!
Upada moja keva u sobu, skuplja stvari za pranje i pita me: "Sine imaš belo?", a ja iz mesta: "Ima kevo, srediću ja nešto za subotu".
Komšije mi često dovode šestogodišnjeg sina na čuvanje. A kada ostanemo sami, ja se igram sa njim, podižem ga i zamišljam da mi je sin. Sedamnaest mi je godina, a počeo je samovoljno da me zove tata :D
Nikad mi neće biti jasno zašto ljudi tjeraju od sebe one koji bi život dali za njih, i trče za onima koji ih uporno povrjeđuju...
Ne smeta mi što je moj dečko bio sa mnogo djevojaka prije mene. Ponosim se što sam ja ta s kojom se odlučio skrasiti.
Kad god se vratim umorna s posla (živim sama), uvek prvo dođem do frižidera, uzmem pivo i sednem na kauč kao muškarac, gledam tv i podrigujem. Sutra ujutu sam opet sređena dama koja radi u uglednoj firmi.
Fali mi djetinjstvo! Bez briga, uživanje u jednostavnim trenucima, šetnja, trcčanje, igra. Ma fali mi čak ona jutarnja magla kad idem na autobusku stanicu, miris proljeća, jesenje boje.. sad to više ne primjećujem. Imam osjećaj da sam izgubila dio sebe s godinama, čuj mene godinama, a 23 su mi, ali tako se osjećam. Prebrzo odrasla, previše problema. Ne žalim se nikad, uvijek sam nasmijana ali eto, voljela bih opet pronaći taj dio sebe koji vidi ono što drugi ne vide, i sanjariti o nekim drugim svjetovima i nekim drugim životima.
Zanimljivo je kako mi vožnja liftom mnogo duže traje kada je sa mnom još neka nepoznata osoba, nego kada sam sam.