Svi me osuđuju zbog izgleda moje devojke, ali mene to ne dotiče, volim je najviše.
Svaki put kad hodam ulicom pazim da ne stanem na linije, bilo da je to ispucali asfalt, senka ili jednostavno prelaz sa jednog bloka na drugog. Radim slalome, pravim duže ili kraće korake kad je potrebno ali na liniju ne smem da stanem.
Danas sam saznao da mi se već oštećen sluh, znatno pogoršao, i kad smo došli od doktora keva i ja zagrlila me i rekla 'Zagrli me, neka sve što ti imaš pređe na mene.' Neizmerno je volim.
Žensko sam, ali stvarno ne volim da vidim lopate na prstima i ne mogu da zamislim šta te devojke uspevaju da rade sa tolikim noktima. -.-
Kad je internet polako postajao popularan, molila sam oca da mi priključi taj čuveni dial up, ali je kategorično odbijao. Nekako sam ga ipak uspjela ubijediti, međutim i dalje smo imali dosta svađa zbog zauzetog telefona, pa sam se uglavnom noću iskradala da bih uključila internet i na miru pretraživala. Nakon toga trebalo ga je ubijediti da pređemo na korištenje neograničeong interneta, što je također odbijao, govoreći kako ću zaglupiti svakodnevnim buljenjem u monitor. Na kraju je popustio, ali i dalje nije želio da otkrije čari mreže. Prije dva mjeseca, odselila sam se na drugi kontinent, sada svako jutro sa ocem pijem kafu na skajpu, a nedavno je izjavio: OVO JE NEŠTO NAJGENIJALNIJE ŠTO JE SMIŠLJENO!!! Ah ti roditelji... :)
Ako nisam u sredini kad nas više šeta, osjećam se odbačenom.
Moj tata redovno je pratio onu sreiju Seherezada (mislim da se zvala 1001noć) kupila sam mu album sa sličicama, znači ne možete da zamislite to oduševljenje, čovek od 50godina sedi na podu i lepi sličice u album njegove omiljene serije i komentariše "ovu su duplikati njih čuvam da se menjam"