Jako mi je žao zbog onog što sam bila u osnovnoj školi. Nezainteresovana i nezrela devojčica koja nije shvatala da će joj ti poslednji razredi presuditi kojim će putem ići u životu. Većina nas to ne želi da prihvati ali verujte mi, što pre prihvatite to ćete bolje uspeti. Nikad ništa nisam učila, bio mi je cilj da se družim sa klošarima, da budem kao neko i nešto a ustvari sam bila niko i ništa i ako ne uspem to da promenim, ostaću niko i ništa.. Samim tim kako nisam učila i kako mi je uspeh bio srednje žalostan, upala sam u loš smer i u loše odeljenje.. Odjednom, iznenada, u meni se stvori želja za učenjem, da uspijem, da budem bolja i da se izdvojim.. Polako ali sigurno uspijevam u tome ali mi nešto nedostaje. Kako sam dobila želju da se promenim, dobila sam i želju za boljim društvom, za nekim momkom koji je obrazovan i kulturan.. Ali to je teško sada, ono što sam stvarala godinama je teško izbeći sada.. Zato verujte mi, na vreme učite i družite se sa ljudima koji žele da postanu nešto jer ćete se kad tad pokajati ali će biti kasno za neke..
Jednom u osnovnoj skoli kad sam se upisivao u drugaricin leksikon, napisao sam da mi je omiljeni pevač Rade Lacković.
Završila sam u bolnici kada sam saznala da se moj bivši ženi.
Radim u salonu nameštaja i uvek kada dođe neka zgodna devojka zamišljam šta bih joj radio na tom nameštaju što kupuje, nije bitno da li je orman, ili fotelja, ili nešto drugo.
Kada sam imala godinu dana tata me je bacao u vis jer sam obožavala to. Tako sam jednom slučajno lupila glavom o luster.
Svaku veče sjedim na terasi, gledam u avione na nebu koji svetle poput zvezda, i zamišljam sebe u tom avionu kako odlazim od svega..
Kad pričam sa djevojkama uvijek ih gledam u usne a ne u oči..
Živim u imućnoj porodici, imam brata i sestru, treće sam dete, ali ne i mezimac. Uvek sam imao sve, a nije mi trebalo ni pola od toga... Rođeni brat je bivši narkoman (ima staž od 15 godina) i uvek je sve bilo usmereno ka njemu, da bi se izlečio. Ipak, ne mogu da krijem, da me boli to što su mi roditelji ljubav pokazivali kroz novac (ekskluzivna letovanja, motori, skupi automobili)... Završio sam državni fakultet u drugom gradu, bez njihove pomoći, niko nije znao ko su mi roditelji, išao sam autobusom na predavanja i ispite, dao sve u roku... čak sam od ortaka i ortakinja na faksu krio da imam para, da se ne bi osećali manje vrednim pored mene... Kasnije sam našao dobar posao, trudio sam se da se za sve izborim sam. Sada sam dao otkaz, pakujem se i selim daleko, jer i kada se čitava agonija oko burazera, hvala Bogu završila, oni i dalje najviše pažnje posvećuju njemu... Pre neki dan mi je otac rekao da je razočaran u mene, to je bio kraj. A nikada me nije pohvalio. Inače imam 25 godina.
Prvi dan kad sam napravio fejs i hteo da napišem nešto na svom zidu video sam da piše o čemu razmišljaš i ja sam ladno napisao "ni o čemu".
Najviše mrzim kad je na nekom slavlju pesma ''Moji su drugovi'', i onda svi idu u ''voziću'', a ja ispred sebe dobijem znojavu babu, koja je vesela kad vidi 16-ogodišnjaka iza sebe pa sve poskakuje, a iza sebe imam neku solidnu ribu pa ne mogu da uživam.