Kad sam bio mali, tatin šef mi se javio preko telefona: "Halo, ovde Sofronije", a ja sam mu odgovorio: "Ma ti mene zaje*avaš" i spustio mu.
Mama, volim te! Hvala ti što razumeš svaki naš neuspeh, što nam tad nikada nisi dodatno otežavala, već bila utočište u kom crpimo snagu da nastavimo dalje, što ti je sve manje bitno u odnosu na naše zdravlje, što si ostavila tatu kako mi ne bi slušali svadje, i bili srećni, a naučila da istog tog oca poštujemo, cenimo i volimo... Od nule si krenula, bez ičije pomoći, a stvorila nam sve! Srećni smo, hvala ti!
Volim kad me neko zagrli, onako jako, kao da je posednji put.
Kada mi neće otvoriti neku stranicu, ja otvorim dva taba i kontam u sebi:Takmičite se, ko prije učita.
Ponekad odem negde i samo pomislim: "Ne mogu da verujem da sam zbog ovoga kosu oprala".
U srednjoj školi, uvek onako iz zadnje klupe sam gledao razred i razmišljao, tko je nevin a tko nije.
Studiram medicinu i prvi muški polni organ sam vidjela na čovjeku od 60 godina.
Išla sam negdje s društvom i bila sam umorna..zatvorim oči na sekundu samo da se odmorim..i probudila sam se nakon 3 godine iz kome..imali smo saobraćajku..
I dalje ne znam kakva je razlika između pekmeza, marmelade i džema.
Iz dana u dan, godine u godinu, bilo posle kraćeg ili dužeg vremena, ispistavi se da je mama bila u pravu. Bilo da su u pitanju velike stvari, ili da treba da ponesem džemper. Hoću li ikada shvatiti da je nekako uvek u pravu i početi da je slušam?