Secam se price moje male sestre kada smo setali jednim leepim gradom.Ona nije imala vise od 5godina tada,a ja sam bio odrastao covek ili sam bar tako mislio.Seli smo na klupu u parku i ona je pocela da mi prica sta je jednog dana dozivela.Bila je sa drugarima napolju i bio je jedan klinac sa njom,koji nije imao vise od 3godine.U jednom momentu je zakoracio na ulicu i ona je odmah potrcala za njim.Povukla ga je i sklonila sa ulice.Tada je njena majka prisla i pocela da joj vice i da je cima kako je to smela da uradi i da sebe izlozi takvoj opasnosti,a ona joj je odgovorila:"Mama,ali ja imam duplo vise godina nego on i ja sam znaci duplo vise zivela.Bolje da on prezivi"Tada sam shvatio da u tom malom bicu ima vise mudrosti i hrabrosti nego u meni i poceo sam posmatrati zivot drugacije.Cak mi se i sama smrt ucinila laksom.Odlucio sam tada da treba da budem zadovoljan i da treba da se trudim da cinim dobra dela,a za takav zaokret u mom zivotu,zasluzno je najsavrsenije bice od svih-dete!
I dalje kad se uplasim povucem se za usi i pustim onaj piskav zvuk.
Moj deda je kraj. Letos kad nije imao sa kim da ide na more (njegova poslednja žena ne može iz zdravstvenih razloga) pitala sam ga da li ima nekog koga bi poveo (aludirajuci na sebe).Odgovorio mi je '' ima raznih ženskinja, može da se nadje međutim-skup je to sport, smeštaj 300, prevoz 100, a gde je provod''.!!! :D Ima 83 godine. Želela bih da živi bar još 20 godina.
Stavila sam fixnu protezu i sad me najviše brine grmljavina.
Svaki put kada čitam neku knjigu preskočim neke strane, koje uopšte nisu bitne za tok radnje, i onda me na kraju uvijek grize savjest kad kažem nekom da sam pročitala knjigu, a znam da mi je ostalo tih par strana.
Jednom sam na putu kući naišla na novčanicu od 5000 dinara i sva srećna došla kući. Tada sam ugledala mamu kako traži 5000 dinara koje je izgubila na putu do prodavnice.
Kada kasnim kući naveče moji odmah pomisle na najgore, da sam se udala.
Nervira me jako sto kad citam nešto važno ispred ljudi koje ne znam, meni pukne glas.
Skontala sam da sam odrasla. Ne biram više sveske za školu, svejedno mi je kakva je.
Kada su me moji učili imenima prstiju na ruci, kod kažiprsta ja bih rekao samo "prst". "Ali, kažiprst", rekli bi moji, na šta sam odgovarao sa: "Pa je l' sam kazao"