Ispovesti

Maštam o danu kada ću završiti ekonomski fakultet, zaposliti se u banci i ne odobriti stambene kredite svim momcima koji su me nekad ispalili.

Spavao sam sa drugovom sestrom i sad ne mogu u oči da ga pogledam.

U januaru mesecu, mrtav bolestan, izađem da smuvam jednu curu. I tako zamajan, zaboravim da ponesem papirnate maramice. Sedimo mi na nekoj klupici, napolju hladno, smuvam je ja, i dok smo pričali meni krene da curi nos, a i dalje nemam maramice. Pred njom ništa nisam mogao da uradim, i onako lepo je zagrlim, a iza njenih leđa okrenutih rukava brišem nos. Užas.

Skoro sam kupila nove štikle, roze, obula ih i počela da paradiram po stanu. Vidi me tata i viče OOO, DE SI VENDI

Deda me je pitao: Jel i ti imaš onaj telefon što se maže? (misleći na touch screen).

Više se radujem tuđem neuspehu, nego svom uspehu.

Veoma mi je žao što nikada nisam pokušao da naučim da sviram klavir, jer me sada muzika klavira najviše opušta.

Sramota me što završavam fakultet, a ne znam dobro engleski.

Ne zelim da odrastem.

Mrzim kad sretenem nekog poznanika u busu, i kad sedne pored mene moramo da pričamo da ne bude neprijatno. A prvo pitanje bude: "Kako na faksu, koliko ti ostalo ispita?", zatim sledi: " Aaa, čekaj, koji si ti beše faks?". Meni postavljaju često ta pitanja, a često ih i sam postavljam.