I dalje želim da se udam u beloj venčanici i da me otac vodi do oltara.
Imam 28 godina, stan, ozbiljnu karijeru u međunarodnoj kompaniji, solidan auto, ozbiljnu vezu, obaveze. Ne želim da odrastem.
Jedno veče sam otišla sa dečkom uveče u park. Sedela sam njemu u krilu i ljubili se, dok neka baka nije prošla i dobacila "vodi ti to u stan, sinko!".
Ja i baka imamo mačka koji je star 7 godina, a nema ime.
Moja drugarica ovog leta (kao ni ja) nije išla na more. Kako su sve njene drugarice negde letovale, sinoć me je pitala da li znam neki photoshop program ne bi li isekla sebe sa neke stare fotke i ubacila na neku random fotku sa egzotičnih krajeva i istu postavila na fejs kako bi svi videli da je bila na letovanju.
Često maštam o tome da napustim sve, odem negdje u Aziju i živim u nekom budističkom hramu na vrhu neke planine. Ono...meditacija, tai chi, ćelav....skroz filmski. Muka mi je više od ovih mašina, licemjera, novca, politike... Samo želim da nađem neki sklad, balans izmedju duše i tijela i da polako upijam mudrost do kraja života, daleko od ovog ludila gdje niko ne cijeni prave vrijednosti.
Kad sam bila mlađa, slušala sam preko interfona parove koji se muvaju ispred ulaza. :)
Pitam se da li i građani drugih zemalja za sve krive svoju državu kao što to mi radimo. Da li neko tamo u belom svetu govori npr. "E ovo samo u Maleziji ima..."
Upravo sam vidjela miša i ne znam jel se više uplašio on ili ja...
Uvijek kada na fejsbuku pošaljem nekom poruku tipa "odoh" ili "idem",sačekam da vidim šta će mi odgovoriti. Ponekad čekam i po 5 minuta.