Kad sam bila mala kad god bih naišla na neke limenke, zgazila bih na njih kako bi se zakačile za patike, i tako hodala ulicom. Tripovala sam se da nosim štikle :D
Danas sam patosirao lika na ulici koji me je ismevao zbog moje debljine.
Kada sam u najvećem bedaku, obučem se, stavim slušalice u uši i krenem u šetnju gradom, sam.
Najviše volim kada sam sama u kacelariji...Tada se izujem (u čarape) i tako šetam jer imam osećaj kao da sam kod kuće...
Pravim se da ne znam da u 8:17h ide na posao, u 15:23h se vraća sa posla, u 11:07h ide na pauzu da ruča, u 20:00h ide trčati itd. I sretnemo se tako, kao slučajno. A ja uvek savršeno ispeglana, našminkana, jedva našla šta obući. Slučajno, naravno.
Mrzim kada zvoni fiksni, a majka kaže: "Ajde javi se." Kao da mene neko zove na fiksni. Naravno, javim se, i onda 5 minuta pričam sa tetkama, strinama, komšinicama... Ipak sam ja kulturan momak. :D
Prvi put sam dao krv u trećem srednje da bih dobio slobodne dane da ne idem u školu. Baš je tad bila i Srpska nova i bio sam na nekoj žurci. Desilo se da smo se pokačili sa nekim lokalcima i dva moja druga su upucana. Jedan u nogu, jedan u stomak. Tu sam najdireknije moguće video gde krv koju doniram odlazi i koliko se krvi prosipa zbog gluposti. Od tada sam redovan davalac i do sada sam krv dao 11 puta.
Juče sam toliko nasmejao svoju devojku da je sela na put i smejala se. Mislim da je baš srećna sa mnom, obožavam je.
Uzmem tako tatinu sliku i pričam sa njim, bude mi nekako lakše...
Koji god smajli da stavim u poruci, nesvesno takvu facu i napravim..