Kad god putujem autobusom ili nekim drugim prevoznim sredstvom,imam trip da će jedino moj kofer negdje zalutati ,da će nestati...
Kada sam prvi put gledao Titanik, plakao sam kao kiša, naravno, i pitao sam sestru: "Seko, jesu bar ovi glumci preživeli?".
Dok se depiliram mislim na Ramba kako govori da je on naučen da ignoriše bol.
Dok čekam međugradski na Autokomandi, često se prilikom prolaska neke krntije od autobusa isprdim jako. Posle se kao nervozno šetkam i gledam na sat, a ustvari se luftiram.
Prošle godine sam počeo da konzumiram alkohol ajde da kažemo redovno svaki vikend sam se opijao i dolazio pijan kući... Sad ponekad i radnim danima i osećam da ne mogu bez alkohola i jako se bojim za sebe.
Kad sam imala 3 godine probudila sam se, ustala iz kreveta, nikoga nije bilo u stanu. Uzela sam hemijsku i unakazila čitavu kožnu garnituru. Ostatak priče pretpostavite.
Uvek kad izlazim od zubara ili mesta gde vade krv, nasmejem se, da ovi što čekaju vide da nije ništa strašno. :-)
Najviše mrzim kad sam na nekoj svadbi i moram da čekam da neko prvi "ubode meze" pa da i ja počnem da jedem. Ili kad pršuta neće da se nabode na viljušku. Uuuu, to je još gore.
Kada stavim slušalice u uši, odjednom svi hoće da pričaju sa mnom.