Ne znam odakle bih počeo, iako je anonimno teško je pisati o nečemu što te boli. Sada imam 35 god., pre 10 god. bio sam narkoman. Prošao sam i lečenje, ne mogu reći da me je to spasilo, tu zahvalnost dugujem mojoj ženi. Tada nismo bili u braku ali ona nije odustajala od mene iako sam bio to što sam bio. Volim je više od svega na svetu. Danas imamo dve prelepe bebe. Zahvalan sam joj svaki dan zbog toga. Droga je najveći pakao koji sam sam sebi stvorio, bio sam nezreo kada sam to zlo probao, mislio sam da ću tako rešiti probleme koje sam tada imao kao klinac. Sada imam strah da moja deca ne skrenu sa puta kao što sam to ja uradio, sve ću da uradim samo da ne dođe do toga. Sada imam svoju porodicu i srećniji sam nego ikad. Hvala vam!
Nervira me što mi brat ne menja bele čarape po 7-8 dana i veoma pocrne, toliko da ne mogu da se operu ni na 95 stepeni.
Iz priča roditelja shvatio sam da sam bio "poseban". Uvek bih prestao da plačem pored veš mašine.
Više bih volela da znam da mu se ne sviđam, da je to tako, nego da ovako nagađam i nadam se...
Sad gledam tatu kako je smrsao i brzo ostario. Nekako se smanjio. A to je sve posledica toga sto radi 3 . smenu 7 dana, i onda dodje kuci u ponedeljak u 8, i ode na posao u 2. I to sve da bi prehranio o otskolovao sestru, brata i mene. I opet, ne secam se kada se zalio zbog toga. Tata, hvala ti za sve!
Često boravim na ovom sajtu i jako mi je drago da vidim da ima ljudi sa srcem i dušom jer sam davno izgubio veru u ljude.. Mislim da sam se promenio malo i počeo da verujem ljudima uz vas.. Hvala vam na inspiraciji za razmišljanje i uskoro i sam razmišljam da napišem neku ispovest iako sam stvarno zatvoren po tom pitanju.. Hvala jos jednom! :)
Uvek pojedem dva zaogaja pice nožem i viljuškom, i onda batalim, i nastavim prstima
Mrzim kad ljudi kažu da ne postoje pravi prijatelji. Pa kakvim onda ljudima sebe smatrate.
Upravo vagam da li sam besna na decka iz pravih razloga ili zbog hormona. Ishod će biti ili raskid ili čokolada.