Kad god mi izađe bubuljica na vr' nosa tešim se da me neko voli...
Kad sam bila mala, nikad nisam smela da progutam žvaku jer sam mislila da ce mi se zalepiti creva i da ću umreti od toga..
Iako sam navodno hejter, volim kad vidim da su ljudi srećni.
Odrastala sam po hraniteljskim porodicama, sad imam 27 godina, uspela sam da stanem na noge, imam nekolicinu dobrih prijatelja i verenika bez koga ne mogu da zamislim život. Pre 5 meseci imala sam tešku saobraćajku dok sam vozila pod "gasom" i nedelju dana sam bila u komi. Zahvalna sam dečku i prijateljima što me nisu ostavili na cedilu i što su sve vreme bili uz mene i imali strpljenja. Čini mi se,a to mi je i većina rekla, da sam se promenila na bolje, zahvalna sam Bogu na svakom novom danu, neopisiv je osećaj dobiti drugu šansu.
Sinoć sam nosila flašu od 2 litra u naručju, kao bebu. I proradio mi majčinski instinkt. Debilno, ali šta ću.
Prošle nedelje sam sakupljao poljupce po Igalu i Herceg Novom, na priču da ako sakupim 100 poljubaca dobijam gajbu piva. U jednom trenutku govorim tu priču grupi cura i odjednom čujem viku :"Poljubi gaaaa poljubi gaaa!!" okrenem se i vidim iza sebe neke likove kako navijaju za mene. I dalje se osjećam ponosno.
Radila sam dva mjeseca u kafiću da bih zaradila novac i otišla u Pariz. Niko nije vjerovao da ću uspjeti.
Dok sam bio klinac, u povratku iz škole obično bi šutirao kamenčić zamišljajući da su to moje jedinice iz škole, neopravdani izostanci, razmišljajući šta da kažem roditeljima kad dođem kući... Zamišljao sam zapravo da su to moji problemi koje jednostavno šutnem, gurnem od sebe i nestanu... Danas osećam kao da šutiram stenu.
Završavam prvu godinu Master studija na državnom fakultetu i sa sigurnošću tvrdim da "ja nemam pojma". Nemam ni štelu, vezu, ništaaaa. Razočarana sam količinom znanja koja se tamo dobija. Dođe mi da upišem najteži fax iznova i da bar dobijem neko znanje...
Danas sam se izgubila. Ja sam mislila da su ŠtruMfovi i danas na nekoj akciji pročitam ŠtrumPfovi. I kao Whaat?!