Ne živim sa tatom otkako sam se rodila. Vidjela sam ga 4-5 puta u životu, komuniciramo preko mame. Ne osjećam ništa prema njemu, ni ljubav, a pogotovo ne mržnju. Dobro, tu i tamo ga opsujem. Al' opet mi bude drago kad mi neko od rodbine kaže da ličim na njega.
Čitav život sam podstanar. Sramota me je da dovodim prijatelje da ne bi videli gde i kako živim. Iz istog razloga izbegavam i bilo kakve veze sa devojkama.
Sestra od 16 godina je uhvatila mene i devojku u sek*u...
Skapirala nakon 15 sekundi šta se dešava i izašla.
Sada je služim po ceo dan kako ne bi rekla kevi.
Vraćao sam se kući u kasne sate i vidio komšinicu kako plače, vjerovatno su bili neki ljubavni problemi, kroz priču je prsnula rekla da će se baciti pod voz, a ja šaljivdžija po prirodi kroz šalu sam rekao kono zašto pod voz baci se pod mašinovođu ( ja sam mašinovođa ) takav sam šamar dobio da i poslje godinu dana nemam snage da je pozdravim :S
Sramota me je kad pomislim koliko sam para bacio na prijavu ispita koje sam pao ili nisam ni izašao na polaganje.
Najviše mrzim kad me neko pita:"E jel ti to prava tetovaža?" Jok bre, furam onu iz žvake!
Nikada mi nije bilo lakše zato što neko drugi ima veći problem od mene...
Sinoć sam prvi put vidjela tatu sa očima punim suza, i to kad sam mu rekla da je došlo vrijeme da se preselim da živim s dečkom...
Kada sam bio mali, gledali smo ljubavni film i ja sam pitao mamu zašto se meni diže piša kad se neko ljubi...
Ponekad pomislim da želim samo da me on zavoli, a onda izađem ispred kuće i vidim nepokretnog momka u kolicima koji uživa ako ga samo izvedu napolje i kazem sebi da sam ipak srećna. Želim samo zdravlje.