Kao jedan od retkih kvantitativnih napredaka u životu navešću samo to da me za sve više stvari sve više zabole moje savršeno dupe.
Jednom sam se toliko napio da sam se kući svojima predstavio.
Plačem, često plačem, skupi mi se neka bol u grudima i suze mi poteku. Osećam se nesrećno u vezi, a volim mog momka, voli i on mene bar tako kaže, ali i dalje svaki dan plačem jer osećam neku tugu. Niko to ne razume, a mog momka to nervira i onda galami na mene, a meni bude sve gore... i sve mi se više plače :(
Moj tata je imao gadan udes pre nego što sam se rodila. Pre par meseci je došao kod mene u sobu i u suzama mi rekao: " Ja mislim da sam onaj udes preživeo samo da bi ti sad bila ovde..." Ništa lepše u životu nisam čula.
Ne volim ljude koji ne znaju da se šale na svoj račun... Mnogo su dosadni.
Nikad ne bih probala analni sex. To mi je tako gadno.
Rekla sam tati da mi trebaju nove baletanke, a on me je pitao od kada ja to idem na balet.
Ponekad me je malo sramota od njega kad počne da igra, kad to radi kao Šanta Panta, a ponekad ubaci i pokrete robota i onda se pravim da ne vidim!
Kao mali posle filma Brus Lia, imao sam osjećaj da sam mogao da prebijem ceo svet.