Ponekad se pitam kako imam obraza da osudjujem druge ljude, a šta ja sve radim.
Ne živim sa tatom otkako sam se rodila. Vidjela sam ga 4-5 puta u životu, komuniciramo preko mame. Ne osjećam ništa prema njemu, ni ljubav, a pogotovo ne mržnju. Dobro, tu i tamo ga opsujem. Al' opet mi bude drago kad mi neko od rodbine kaže da ličim na njega.
Ima dana kada jednostavno ne mogu pozdraviti neke ljude....nema neki poseban razlog, jednostavno dođe dan kad nemam snage za "pozdrav" čak ni iz kurtoazije...
Jeste malo jadno, ali molim se da mi sestru NE izaberu da radi kao stjuardesa preko leta. Ne znam šta bih sa sobom da joj se nešto desi :(
Imam brata i sestru koji su dosta stariji od mene i kad sam bila mala oni su studirali. Za to vreme roditelji su im uvek slali sve što im treba, a meni zakidali zbog toga. Sada, kada ja treba da studiram i kada očekujem koliko su i oni dobili, oni i dalje troše sve pare na njih, a meni šta ostane. Nemam srca da im kažem da ih ne bih povredila, čak sam i previše skromna, ali sve mi je teže i teže da izdržim.
Kada su mog četvorogodišnjeg rođaka u vrtiću pitali čega se najviše boji, on je odgovorio "Praznog frižidera i kad mama vozi". Mali car!
Moj prvi s* odnos je bio filmski. Iako je nažalost bila samo avantura, bilo mi je predivno. Vikendica na moru, veliki drveni krevet, vani grmi, sijeva, a u prostoriji prigušena svjetla, a nama toplo.
Kad bih mogla bar na jedan dan da budem muško, prvo što bih uradila je da se udarim u jaja ,da vidim koliko to zapravo boli.
Cura mi poslala "pamet u glavu na tom rođendanu". Malo sam se nasmejao jer mi je to majka zadnji put rekla u 8 osnovne.