Imam 51 godinu i danas sam prvi put bila kod kozmetičara. Ne znam da li je to normalno, ali osećam se razmaženo...
Majka mi je bolesna i mnogo se plašim da ću da je izgubim :(
Kad je na tv-u, na filmu ili seriji scena u kojoj psihić radi hipnozu uvek sklonim pogled sa olovke da ne hipnotiše i mene. Za svaki slučaj. Hvala lepo, ko će posle da me osvesti.
Moj tata je bio u vojsci kada je rat počeo, a moja mama je tada je tada bila trudna. Kada sam se ja rodila, tatu su pustili da ode kući na 3 dana da me vidi. Kada je krenuo i udaljio se nekoliko kilometara, pala je bomba na mesto gde je on spavao do tad. Tata kaže da sam mu spasila život.
Pričao sam sa sestrom i kažem da mi je kompjuter pun virusa, a deda odgovara: 'pa jeste kad kijate i kašljete tamo u sobi.'
Mrzim kad nekom nešto ispričam i onda on kaže "nije to ništa" i ispriča neku svoju glupost...
Sreo sam bivšu nakon dužeg vremena, u kafiću u kojem smo stalno blejali, da bi mi ona rekla, misleći da je duhovita ''vidim, tu si gde sam te i ostavila'', ja sam njoj samo odgovorio ''aha, a ti si se nešto ugojila''. Bilo je i više nego dovoljno.
Moja devojka ima na desnoj bradavici dlaku dužine malo više od 7 cm! ( merio sam je dok je spavala.) Rešio sam da joj tražim da je iščupa i da mi je da, da imam za uspomenu.
Zbog kompjutera sam naučila da držim viljušku/kašiku levom rukom.
Dosta često odem u grad sa crnim čarapama i belim patikama, a onda u kafiću prekrivam farmerkama da se ne vidi.