Kad god udjem u autobus a putujem sama, stavim sve sto imam na sjediste pored da neko nepoznat ne bi sjeo pored mene :D
Mrzim kad idem ulicom, zapnem za nekog, nasmejem se i ljubazno izvinim, a on/ona bez reakcije.
Verujem da postoje kucni vilenjaci. Pa ne mogu ja sam da izgubim toliko carapa, majku mu...
Često razmišljam kako bi reagovala neka devojka da je na sred ulice uhvatim za grudi...
Pozajmljujem drugu pare iako znam da neće moći da ih vrati. Njemu trebaju za hranu a meni za cigarete...
Kad me neko nazove, a znam da je pogriješio broj, ja se pravim da je dobio osobu koju je tražio/la sve dok ne skonta o čemu je riječ. Malo sam usamljen...
Moje raspoloženje zavisi od prve pesme koju čujem ujutru.
Uvek kad se dvoumim između dva odgovora na testu, idem "eci-peci-pec" sistemom, ali umesto standardne rečenice "eci-peci-pec..." koristim slova imena i prezimena moje prve devojke.
Kao mala brat mi nikada nije davao da igram svoje igrice na kompjuteru (barbike). On je igrao Fifu dok mu nije palo na pamet da mene zaposli da stiskam dugme kako bih ja davala golove. I tako sam ja stiskala dugme ''Caps Lock'' oko 3 godine. Ja sam skakala po kući misleći da sam davala gomilu golova, a on bi mi govorio ''Bravoo seko'' i bacio mi kosku... Posle 3 godine shvatila sam da je to bilo samo da bi me se otarasio i da bi on na miru igrao Fifu.. Ni dan danas mi nije jasno gde mi je bio mozak, ali ipak, bila sam mala.. Često se smejemo ovome, obožavam brata!