Brat i ja smo kao mali igrali igru koju smo sami izmislili, a to se svodilo uglavnom na to da satima čekamo u dvorištu da naiđe neko od komšija i onda zauzmemo neku pozu i ne dišemo dok ne prođe u nadi da će oni misliti da smo mi ustvari kipovi.
Duša me boli kad vidim kako mi život prolazi, imam 23 godine , završavam fax, izlazila sam , zezala se i sve to ali opet imam osećaj da je to sve premalo, i to što sad sedim i učim a ne uživam jer sam vredno radila cele godine me ubi u pojam, što je najgore ni kad prođe rok neće mi bolje biti jer neće biti para da negde otputujem a ni da izlazim ovde gde jesam, e životeee...
Izgradio sam dečiji park (igralište) u mestu u kome živim. Nisam želeo nikakvu medijsku pažnju niti ista slično. Ne želim ni sad, naravno. Često sednem na klupu pored pomenutog parka i gledam svu tu decu, koja se bezbrižno zabavljaju tamo. Kad vidim osmehe na nihovim licima znam da sam uradio pravu stvar.
Dečko je raskinuo sa mnom jer sam mu zalepila šamar ispred njegovih drugova.
Vozimo se drug i ja kolima, pita on mene "Je l' se ti uvek vežeš?", na šta sam rekla "Pa ne uvek, ali sam se za ovog dečka baš vezala, znači mi." On me je samo pogledao i rekao "Mislio sam na pojas u kolima."
Uvek pojedem dva zaogaja pice nožem i viljuškom, i onda batalim, i nastavim prstima
Volela bih da imam lepe zube i lep osmeh. Onda bih uvek bila vesela i nasmejana, a ne ozbiljna i namrgođena. Time prikrivam taj svoj kompleks.
Kad sam imala 7 godina tata mi je doživeo saobraćajnu nesreću gde mu je noga ostala kraća za 2cm pa je bio prinuđen da šepa. Kako se ne bi osećao manje vrednim ili drugačijim moj brat (3) i ja smo šepali zajedno sa njim.
Kad me neko gleda direktno u oči, obavezno par puta bacim pogled ka njemu da vidim dal me i dalje gleda, i onda razmišljam o čemu li je mislio.