Duša me boli kad vidim kako mi život prolazi, imam 23 godine , završavam fax, izlazila sam , zezala se i sve to ali opet imam osećaj da je to sve premalo, i to što sad sedim i učim a ne uživam jer sam vredno radila cele godine me ubi u pojam, što je najgore ni kad prođe rok neće mi bolje biti jer neće biti para da negde otputujem a ni da izlazim ovde gde jesam, e životeee...
Služimo ratluk uz kafu u kafiću. Uvek kad neko vrati, ja pojedem :)))
Kad devojka ne može da ide da se vidimo, ja idem sam na naše mesto i razmišljam kako nam je lepo i kako je ne bih menjao ni za šta na svetuuu...
Ne volim pesimiste. Život može biti lep, sve je u glavi.
Sa dečkom sam već skoro 4 godine, a na fejsu nemam nijednu sliku s njim.
Kad popijem, obožavam ulaziti u bespotrebne rasprave koje ne vode nikuda.
Uvek kada obrišem nos, tripujem da mi je ostala slinica u njemu i da će to neko videti...
Kao mali sam nosio mamin rajf preko očiju i pravio se da sam onaj crnac iz Zvezdanih Staza!
Voleo bih da ona zna da me oraspoloži kad sam tužan, da mi ulepša dan, a ne samo da kaže: "Dobro, ajde, neću da ti smetam".