Moja djevojka se uvijek boji kada izlazim sam sa svojim društvom da neka djevojka koja me primjeti to veče, da će ona cijelo to veče gledati baš u mene. Mršav sam, nisam nešto visok. Kada obučem L majicu mene nema, samo mi viri glava. Tek kada se skinem moj izgled dolazi do izražaja. Mislim da nema potrebe da drami.
Sramim se otić u teretanu jer sam visok oko 190cm i imam jedva 70kg. Uz to ne znam izvodit pravilno vježbe i ne želim da mi se netko smije pogotovo ne neka djevojka.
Već tri godine smo bili zajedno, prva ljubav s moje strane. Zadnjih tjedana se promjenila počela je biti hladna prema meni, česte svađe, razmišljao sam i da prekinem s njom zbog nivoa toksičnosti koju je tad radila. Prije 10 ak dana sve se smirilo kad odjednom puf ponovno ignoriranje i ostalo. Prije 5 dana prekinula je sa mnom razlog- jer smo se često svađali sto nije bila istina inače nego od kad se promenila. Već 5 dana ne mogu da jedem, spavam i nemam volje za životom. Sada kada je sve prošlo sedim i razmišljam gde sam pogrešio da je došlo do toga i jednostavno sam već imao isplaniranu budućnost sa njom a sada sve je palo u vodu i ne vidim dalje put.
Iako sam upisala srednju stručnu školu, nikada nisam išla na praksu. U srednjoj smo samo "zvanično" na papiru bili, iako smo sedeli kod kuće. Samo smo morali dnevnik da odnesemo. Na faksu sam društvo i ja kad smo išli da pitamo otvoreno su nam rekli da je praksa 2000 din, pošto nas je više, a dođemo da nam udare pečat na dnevniku i uputu.
Dolazim iz “imućne” porodice i nikad mi ništa nije falilo i doista sam zahvalna roditeljima na svemu što su mi pružili. Počeli su od nule i sve zajedno ostvarili. Sa druge strane, kod mog momka je suprotna situacija. U više navrata je pokazao da misli da sam ja i moji sve dobili “na izvolite”. Osam mjeseci smo zajedno i ja još nisam spremna da ga upoznam sa svojima. Osjećam ljubav i zaljubljenost, znam da je i kod njega isto ali počeo je da me pritišće sa tom temom i više puta smo se posvađali zbog toga ili zbog neke druge sitnice koju on započne. Jednom prilikom je rekao da imam rok do tad i tad i od tog trenutka osjećam teret i anksioznost. Ne znam šta da radim.
Trgovinski lanci te svaki dan bombarduju sa akcijskim cenama trebo vama taj proizvod ili ne vi će te ga kupiti što kažu stare babe da se nađe. Ja te akcije pratim redovno, uđem u svaki market uzmem listu koja trenutno važi sa cenama napravim spisak šta ću gde kupiti kad budem išao petkom u nabavku ono što mi trenutno treba to kupim ono što mi ne treba neću ni kupiti sve i da mi ga daju za 80% sniženja. Kada bi svaki da ulazio u radnju da kupim te artikle što se vrte po televizoru davno bi ostao bez para u mesecu to je samo mamac da vi uđete kupite i što vam treba i što vam ne treba a kad se presaberete samo vam izvlače novac bezveze i onako ti artkikli budu jednom mesečno na akciji.
Jednom davno na moru kažem ja tati "ajmo na utakmicu", fudbal. Bilo tu neko igralište u kampu. Došli mi i nakon par minuta tata mi kaže - šta je ovo, ja mislio da ti igraš, ne znam što gubimo vrijeme ovdje. Okrene se i ode. Mislim da od tog momenta se nikad nisam posebno bavio stvarima gdje sam posmatrač. Nikad nisam otišao ni na jednu "pravu" utakmicu bilo kog sporta. Ajde na TVu pogledam kad je nešto vrhunsko, ali generalno uglavnom ganjam da se bavim svojim stvarima u životu. Pitanje je da li bi se stvari kod mene odvijale drukčije, da on to nije tad tako uradio.
Ja sam pogubljena za druženje. Svi koji me znaju duže i bolje kažu da sam prezanimljiva i smešna. A te osobe su sestra, zet, par drugara iz srednje. Osim njih, ja nemam više nikog u životu jer sam izgubljena i ne znam da sklapam prijateljstva. Na poslu nemam nikoga, i to me najviše ubija u pojam. Svi oko mene su stariji minimum 15 godina, još na sve to jedino je moja struka drugačija i samim tim izolovana sam od njih. Kući nemam društvo (jer sestra živi daleko, a ono društvo viđam jednom u pola godine) i ja polako pucam. Imam dečka, lepu vezu, sa njim mogu sve pričati ali meni fali prijatelj. Dečko je divan ali ne može mi nadomestiti prijatelje, prosto mi fali neko moj kao izduvni ventil. 8 sati nazovi samoće i dolazak kući u istu.. Baš je bedak. Znam da ćete reći bar imaš dečka, ali mene je sramota i pred njim što nemam nikoga. Imam 24 godine i bedan život, kad skontam koliko sam mlada a neaktivna i dosadna, uhvati me panika.
Mnogo se stresiram zbog fakulteta. Upala sam u neki začarani krug i nikako nisam sretna, stalno plačem i mnogo se brinem zbog ispita, iako zaista roditelji ne vrše pritisak na mene. Ne znam kako da pomognem sebi. Neki savjeti?
Velika su mi se s*anja desila u životu, bivša žena mi pravi pakao, a posao mi baš ne ide. Pomislim kako je život jedno veliko vnogo i kako ga uzalud živim, poželim samo da me nešto strefi i da nestanem sa lica zemlje.