Jako želim da smršam ali ne mogu da ne jedem, odmah mi nije dobro, nemam snage za ništa kao da ću svaki čas pasti u nesvjest. Za neke extra recepte nemam vremena ne znam što da uradim.
Za ove koji stalno pitaju gdje se kriju ti normalni momci i djevojke koji nisu iskompleksirani i opsjednuti izgledom i pokazivanjem, fizički aktivni i u dobroj kondiciji, ne drže se visoko i ne bulje stalno u telefon imam odgovor: DVORANE ZA PENJANJE (bouldering). Idem već neko vrijeme s kolegicom, njenim dečkom i njihovih društvom i preporodila sam se jer je tamo totalno drugi svijet. Nitko se ne natječe niti k*rči, uvijek možeš pitati za savjet, ljudi ti nekad čestitaju ako popneš nešto zahtjevnije iako se ne poznate, nikog nije briga što je prašnjav od krede ili ima oguljen lakat svi su nasmijani.
U braku sam 15 godina, varao me je i prešla sam preko toga jedan period je bilo sve ok. Ali sada ponovo vrtim taj film o prevari i osjećam se totalno prazno po pitanju života i emocija.
Ostavio me je zato što ne mogu da rodim dete. Toliko o ljubavi.
Ne gotivim hercegovce uvek sam sa njima imao problema. Prošle godine sam upoznao jednu herc u nemačkoj prelepa i zgodna. Plava kosa, zelene oči i visoka bukv savršena. Godinu dana me vukla za nos i na kraju blokirala GODINU DANA mogao sam već biti u vezi da nisam čekao na nju!!! Ona me ladno koristila kad nije imala prevoz do posla da je vozim i dolazim po nju kad je otkazan S-bahn. Ja sam u 5 trebao ustati a išao po nju u 23 časa da ne ide peške. I šta sam dobio?? NIŠTA!
Prvi put u životu otišao sam negde i to sam, sa 32 godine. U CG. Preselo mi u startu. Našao sam neki apartman, pa mi lik otkazao, pa sam našao drugi i kad sam otišao, ono ogromna žuta fleka na posteljini. Poneo sam ja ćebe da to prekrijem, ali svakako mi bilo gadno. Vlasnik se uvredio kad sam mu rekao, posvađali se, uze mi 30€ za sobu + 20€ što me prevezao 2 minuta. I tako ja sa koferom i rancem odem da tražim treći smeštaj. Totalno sam izgubio volju, ništa mi se nije radilo, samo sam se nervirao, i sve mi bilo ružno i gadno, prevoz preskup. Plaže male, prljave, kao da sam na Adi Ciganliji, samo što je Ada lux za Budvu. Simpatičan je gradić, ali valjda mi ga taj lik što mi uze 50€ bzv ogadio.
Moj otac boluje od vaskularne demencije. Velika patnja za njega, a i za celokupnu porodicu. Svi smo se angažovali oko njega. Na smenu dežuramo kraj njega i pazimo ga kao malo dete. Najgore su nam noći, jer on uopšte ne spava noću i to traje osam meseci. Preko dana spava sa prekidima, najduže sat vremena. Ostale članove porodice čekaju dnevne obaveze. Moj otac ne prepoznaje svoj stan. Dezorijentisan je u prostoru, verbalno agresivan, a mi se trudimo da mu pružimo što više ljubavi, bez obzira što nas psuje, vređa i sve razbacuje. Kada mu se razbistri um, često plače. Žao mi je što se tako razboleo. Zabrinuta sam za članove svoje porodice, jer su umorni, iscrpljeni i ponekad očajni. Niko od nas nije za opciju da ga smestimo u dom, jer ne želimo da ga neko vezuje, da nije presvučen ili da mu daju neke prejake lekove. Mene bi grizla savest zbog toga. S druge strane, zabrinuta sam za zdravstveno stanje ostalih ukućana, jer mnogo pate. Možda bi trebalo da se bolje organizujemo.
Ne znam gde su sve te žene uživo koje su karijeristkinje (a to čitam i na tviteru), a same su. Poznajem mnogo devojaka koje su završile faks i zaposlile se (inženjeri, dr...) i sve su udate i imaju decu.
Svaka čast onima koji mogu da nedeljno treniraju 4-5 puta i da rešavaju druge obaveze. Ja ne mogu da stignem kući da vežbam, a kamoli da idem do teretane.
Moja najbolja drugarica, krštena kuma, sestra...izdala je naše prijateljstvo nakon 22 godine zarad stalnog zaposlenja. Tražila je od mene da se na poslu ne poznajemo jer sam u glupom sukobu sa direktorom. Očigledno je samo ona meni bila prijatelj😞.