Imam problematično lice, tanku i retku kosu, višak kg od porođaja. Koleginica koja je sve suprotno i koja stvarno lepo izgleda uvek ima potrebu da nešto prokomentariše za moj izgled direktno ili indirektno. Ja sam svoj izgled prihvatila, iz njega izvukla max koliko sam mogla i prestala da se opterećujem, jer mi je bitno da sam zdrava i psihički kako treba nakon nekih stvari. Na njene provokacije i ne reagujem, nekad joj se samo nasmejem, nekad se našalim na svoj račun. Skoro se požalila koleginicama kako ima problem sa hormonima i da pokušava da zatrudni, a ja sam kroz razgovor s njima samo rekla da nikakav zdravstveni problem za začetak nisam imala. Ona je to verovatno protumačila kao nešto na njen račun i digla dramu oko toga kako joj se podsmevam i potpuno izokrenula situaciju. Nisam htela da ulazim u dublju raspravu i samo sam joj rekla da ona ima problem sa samom sobom a ne sa mnom. Već danima ne priča sa mnom i ponaša se uvređeno pri tom svima je predstavila kao da sam ja babaroga.
Uskoro punim 29. Nekako mi zvuči depresivnije nego 30. 😬 Hvala Bogu na svemu, al ja se ne osjećam ispunjenim. Strah me života odraslih. Ne ponosim se time, koliko djece živi život odraslih, imaju teške sudine, primorani su raditi... Ne kažem ja da ne bih radio već da sam toliko psihočki umoran. Odlazak u trgovački centar mi isisa svu energiju, ljudi, komunikacija.
Ne podnosim zvuk škripanja viljuške po tanjiru, zvuk krede, cepanja drva, varenja.... Tačno mi bude loše.
Djevojka je odslužila vojni rok, to je kod njih u obitelji velika čast i ponos jer su generacijama s očeve strane svi vojnici. Ja sam oslobođen služenja jer imam genetsku bolest iako živim sasvim normalan i aktivan život formalno ljude s mojom dijagnozom ne primaju na služenje. Nadam se da će me i njeni prihvatiti kao što me i ona.
Nikada neću shvatiti zašto je ljudima lakše nekog zavlačiti nego reći da ništa ne osjećaju i ne žele ništa s tobom…
Živo me zanima koja je fora sa onim 'javite se u inbox za cenu'. Ja stvarno ne znam šta te osobe pokušavaju..kao da se krije ne znam ti ni ja šta.
Partner mi je rekao da je trenutno u takvom haosu i da je trenutno takav kakav jeste dok god ponovo ne pronađe sebe. I da trenutno nije neko društvo. Jedva me i pogleda i uvek je umoran da nema snage ni da me poljubi. A nekad je pratio svaki detalj na meni. Znam da ima društvo sa kojim popije čašicu više nakon posla. Ali crv sumnje me izjeda. Imam osećaj da me vara. I očekuje da ostanemo zajedno, a da se ne viđamo dok on ne pronađe sebe. Ništa mi više nije jasno.
Raskinula sam sa momkom koji je mislio da ga varam kad mi telefon nije uključen. Iskreno sramota me s kim sam bila iako je bilo kratko i strah me da opet sebi ne prikačim nekog psihopatu.
Bivša devojka mog verenika idalje drži slike sa njim, iako joj je on skrenuo pažnju da ih skloni. A mene uhodi po društevim mrežama. Izgleda da neki ljudi zaista nikad ne nastave dalje sa svojim životom nakon raskida...
Momak i ja smo bili zajedno godinu dana. U posljednje vrijeme smo se često svađali, a kap koja je prelila čašu (po njemu) je bilo moje nepovjerenje. Da napomenem, samo sam tražila na lijep način da mi objasni gdje je tog jutra bio jer je sve bilo sumnjivo... Na početku me nekada lagao i onda mu često nisam vjerovala za stvari. Rekao je da ne može više i samo ''otišao''. Način na koji je otišao je bio ružan. Rekao je da je htio da raskine to jutro, ali je došao po mene na posao, dovezao me kod sebe kući, čekao sitnu grešku i rekao da ''kupim stvari da me vozi kući'' i da nisam prava. Osjećam se poniženo i ružno. Zaslužila sam da mi se na lijep način kaže, a ne kao da sam pas..