Imam problem kada uđem u razgovor s ljudima koji pričaju prazne i površne stvari koje me jednostavno ne zanimaju. Osjećam kao da mi se mozak isključi. Stojim, slušam iz pristojnosti, ali u meni raste nezainteresiranost. U nekom trenutku samo smislim izgovor i odem. Nije iz zle namjere, ali teško podnosim gubljenje vremena na nebitne informacije.
U inostranstvu sam skoro 10 godina, imam 48. Došla sam sama samcata u novu zemlju, jedino što sam znala je jezik. Počela sam magistarske studije, položila sve ispite i ostala mi je još samo odbrana rada. Nažalost, tome su "krivi" razni ljubavni promašaji. Radim posao koji je ispod mojih kvalifikacija, znam da će se to promijeniti i da moram gledati naprijed... Ono što nas nije ubilo, samo nas je ojačalo!
Slušam kolegnicu koja ima preko 50 godina kako bi voljela da se bavi humanitarnim radom, mada nema priliku. Ista ona svima podvaljuje na poslu, misli da je najljepša i otvoreno se nabacuje svima, koristi muškarce finansijski, kao i muške kolege.
Želim da zaboravim da on postoji, kao što je i on zaboravio mene. Mrzim što mi je i dalje u mislima, čak i ako svoju pažnju usmerim na nekog drugog ili nešto drugo, kad to prestane opet se jave misli o njemu, bez obzira koliko je vremena prošlo. Pitam se da li je moj mozak stvarno takav da uvek mora o nekome da misli, pa kad nema o kome onda vrati misli o njemu.
Upoznali smo se nedavno, oboje svježe izašli iz dugih i teških veza. Od prvog razgovora osjećali smo kao da se znamo sto godina – razgovori su bili duboki, iskreni, podržavali smo jedno drugo, bilo je lijepo i posebno. Rekla je da s nekim takvim vidi vezu, da joj je uz mene lakše, sigurnije… da razmišljamo isto.
Ali s vremenom je priznala da još nije emocionalno spremna, da joj je srce slomljeno i da ne vjeruje u ljubav. Prekinula je kontakt, rekla je da joj naše poruke bude osjećaje koje joj je preteško nositi.
Nedavno mi se “slučajno” javila preko Instagrama – kao greškom me nazvala. Ali znam da je morala listati stare poruke da dođe do toga… I to me dotaklo.
Odlučio sam joj dati prostor. Radim na sebi, ali je i dalje nosim u srcu. Ne tražim zamjenu, ne zanima me nitko drugi. Samo me zanima ona –
je li moguće da se javi kad dođe sebi? Jel’ moguće da je to bilo nešto pravo, ali jednostavno prerano?
Koliku ja fobiju imam od razgovora telefonom, bukvalno se tresem kad nekoga treba da pozovem. Najgore od svega što zbog posla moram da budem u kontaktu sa ljudima ali opušten sam samo kada zovem one sa kojima se često čujem. Čak i sa nekim bliskim prijateljima sa kojima se družim ceo život izbegavam razgovor telefonom. Još se pripremam za razgovor i maksimalno odugovlačim pre nego što pozovem. A uživo pričam sa bilo kim bez problema. Koja je ovo dijagnoza, ja ne znam.
Dobila sam posao u jednom hotelu. I sve je super. Tek sam 3 dana odradila. Ali dođe mi propast u zemlju od srama. A evo zašto. Moram često proći jednim prolazom kroz kuhinju. Koja mi je kao labirint. I sto puta sam se tamo izgubila. Ljudi me gledaju a ja sva pogubljena ne znam gdje da idem. Osjećam se kao budala. Danas je već bolje, ali nitko mi ne radi pritisak radi toga. To je toliko zbunjujuće i drugi kažu da im je bilo isto.