Skupljamo pare za kupovinu nekretnine. Imamo zajednički račun koji trošimo i naše pojedinačne račune na kojima štedimo. On zna koliko imam ja na mom računu. Ja znam koliko ima on na svom. Barem sam mislila da znam. Skroz random sam ga upitala da mi kaze koji mu je status računa, a on mi rekao sumu koja je otprilike 3000eura manja nego što je mogao uštediti u proteklih par mjeseci. Krenem tu u potragu gdje, sta, kako... on sve sa mnom, ulogovao se na račun, tražimo... potrajalo to skoro sat vremena. Čudi se i on zajedno sa mnom. Nakon sat vremena kao slučajno pomenu da ulaze po 500eura mejsečno vec par mjeseci u neke investicije. Kaže za nas. Nakon mog šoka i nevjerice (nisam se svadjala samo šutjela) ubijedi me da sam loš partner jer ga uhodim. Na pitanje što mi nije rekao za ulaganja ako je već to za nas kaže... znam kako bi reagovala. Šta god to značilo. Ne znam šta da radim. Tačnije znam, ali kako se razvoditi sada.
Nemam kome da kažem to što me muči i proganja, pa to ostavljam ovde. Naime već treći put nailazim na istu situaciju u vezi, a to je da moj momak krišom gleda slike drugih žena u svakakvim izdanjima. Ne znam da li sam upravu, što tražim od njega da po ko zna koji put prestane sa tim, ali ja se osećam jako nesugurno po tom pitanju. Na početku veze bio je opčinjen sa mnom, on je mene jurio i svi su me na fakultetu hteli. Veče kada smo se smuvali nisam znala ni da li mi se uopšte sviđa, ali sam ipak odlučila da mu dam šansu. Prošlo je već par godina kako smo zajedno, čak i živimo zajedno, nerazdvojni smo. Nikada nisam imala potrebu ni da pogledam drugog muškarca a kamoli da pomislim nešto sa njim, moj problem je bio što sam mislila da je to obostrano. Ova tri puta kada sam na njegovom telefonu naišla na sačuvane slike drugih prelepih žena, objava snimaka… kao da mi je neko lupio šamar po sred face, probudila sam se iz tog nekog transa koji sam imala i od tad ništa nije isto.
Imam 18 godina i nikad nisam imala momka. Ne zato što nisam imala prilike nego zato što sam jednostavno mislila da nisam spremna za to u datom trenutku. Obrazovanje mi je uvijek bilo na prvom mjestu i dosta vremena provodim učeći, pripremajući se za fakultet. Zato mislim da nemam vremena za nešto te prirode, a opet postoji neka čudna želja u meni da i ja napokon doživim da budem voljena na taj način. Postoji neko koga viđam svaki dan i s kim bih htjela to iskusiti, pa čak mogu reći da sam i zaljubljena već duži vremenski period i poprilično sam sigurna odnosno znam da bi moglo biti obostrano, ali mislim da ga polahko odgurujem zbog svoje nesigurnosti. Mislim da ću se kasnije kajati što nisam dopustila sebi da uradim ono što mi srce govori da je ispravno.
U vezi sam sa momkom na daljinu. Ja sam tip osobe koji volii nježnost, pažnju, romantiku, a on i ne baš. Znam da je veza na daljinu, ali toliko lijepih stvari koje može uraditi čak i preko interneta, ali ništa. Još više se ubedačim kad' vidim kako drugi muškarci svojiim djevojkama, sa kojima su na daljinu u vezi, priređuju sitnice i nije im daljina izgovor. On meni ovako posvećuje pažnju, brine o meni, ali meni nedostaju te sitnice. Uvijek imaš vremena da napišeš neku slatku porukicu, nešto učiniš slatko i lijepo. Sitnice me ''kupuju''.. ne znam koliko još dugo mogu.
Imam jednog drugara sa kojim sam se prvi put upoznao pre jedno 16-17 godina, dosta smo dobri ali u zadnje vreme se menja, jednom smo izašli u grad i bili smo okej i sve, prošlo je jedno 3 dana i opet smo izašli a on je bio previše ozbiljan i smetao sam mu, a pre 3 dana smo bili dobri, i potpuno okej, smejali smo se na iste fore, a nakon tih 3 dana mu smetaju te fore, našao sam bio devojku u međuvremenu i mojim drugarima je govorio kako sam ja papučar i ostalo, pa sam rešio da izađem sa njim posle 2-3 nedelje, on je bio kao i pre normalan i sve ali dok smo šetali pozvao ga je njegov neki drugari odjednom se promenio i počeo da me psuje i da govori da sam budala i sve ostale psovke, zbog toga sam se okrenuo i otišao svojim putem, sad me mrzi kao da sam mu uradio najgoru stvar na svetu, ne shvatam ga...
Nisu mi jasne osobe koje me provociraju ne bi li me iznervirali, pa da im ja kažem sve; gde sam, s kim sam, šta radim itd. I to su starije osobe, koje to rade. Ne razumem od kakve je njima koristi to da znaju da li sam ja u vezi, jesam li se preselila, gde sam, dokle sam stigla itd.
Stidim se što sam završila medicinu na privatnom fakultetu a ne na državnom. U početku taj fakultet mi se sviđao, dobila sam i stipendiju, ali sam vremenom skontala da je taj faks raspad sistema, ali je već bilo kasno da se prebacim. Stidim se i svojih kolega iz generacije koji su mahom razmaženi, toksični i umišljeni, čast izuzecima. Teško mi je kad me neko pita koji gdje sam završila fakultet jer se osjećam manje vrijedno od kolega sa državne medicine.
U osnovnoj školi ja i brat smo se igrali, slagali smo se, mislila sam, ja kao mlađa sestra imat ću njegovu podršku u životu, kada bi došao na informatiku kupovala sam mu sendviče u školi. U osnovnoj školi sam išla po posebnom programu bila sam glupa i 1 razred sam prošla sa 3. Tako se nastavilo. Sad kad smo odrasli on kao da se mene stidi, nikad me nigdje ne vodi. Niti u grad na kavu.
Imam drugara sa kojim sam dobar bio još od detinjstva, ali u zadnje vreme sam primetio da se bez razloga uozbilji a pre pet minut se ponašao kao i ja i onda mu smetam kako se ja ponašam (klasična zajebancija dva drugara) onda mu opet budem dobar, nakon što mu opet nešto "smetam" ja se odaljim od njega i odem negde drugde, u međuvremenu sam našao devojku i sa njom sam više nego sa njim, onda me on proziva mojim drugarima kako sam ja papučar i ne želim da se družima sa njim, elem jednom sam rešio da izađem sa njim i bilo je sve u redu ali, onda ga je pozvao neki njegov drugar i on se odma promenuo kad sam ja nešto rekao on bi me ućutkivao i govorio da sam retard i da sam budala, posle nekog vremena je opet dobar sa mnom, ne želim da se prestanem družiti sa njim verujem da bi lik ostao sam, ili nešto tako, ali ne mogu da shvatim njegovo ponašanje...
Ljuta sam na njega jer me doveo do toga da sam morala skupit snagu i prekinut vezu od dvije godine (zajednički život). 3 mjeseca nakon i dalje mi nije svejedno. I dalje me opere ljutnja.