Razveo sam se nakon 5 meseca braka. Majka je bila teško bolesna, a sa terapijom se zakasnilo. Živimo u istoj kući i dok je trajala majkina borba otac i ja smo stalno nju vodili kod lekara. Morali smo obojica, jer je bila potpuno nepokretna. Kući, otac je preuzeo skoro potpunu negu i brigu oko nje. Dao sam maksimum da se žena ne oseti usamljenom i zapostavljenom. Organizovao sam nam aktivnosti, vodio je gde je htela, išao sa njom. Za kućne poslove pomagao ocu. A žena, dan provodila u pidžami, ležala po ceo dan i gledala u telefon. Za 2 meseca, koliko smo znali da majka ima karcinom, ona je ukupno provela 2minuta u majkinoj sobi. Ni jednom nije pitala majku kako je, ni jednom nije pitala mene kako sam. Pravila je dramu i nije se izvinjavala, npr. psa koga čuvam u kući poslednje 10godine (zašto ga čuvam). Hvalila se kako me hrani i sprema hranu (što se dogodi za 1 obrok nedeljno).
Tužan sam. Iako sam siguran da je ispravno. Ženu je majka od početka bila prihvatila kao svoju kćer. Tužno...
Znate zašto su moji imali 3 djece, a ja nijedno? Moji su do 35. završili kuću od 100 kvadrata koju su gradili sa širom obitelji i susjedima, bez arhitekta, glavnog projekta, gradilišta... Samo je otac radio, pa je mama imala vremena kuhat, prat i malo se bavit nama, ali se podrazumijevalo da sami učimo i zabavljamo se. Fakultet se nije podrazumijevao, kao ni vlastita soba, a kamoli svi gadgeti koje maloljetnici danas imaju, od pametnih satova, mobitela, laptopa... Ja sam s 35 upravo kupio garsonjeru u kešu u koju stanem samo ja. Jer sam gonio obrazovanje i prekovremeni rad, nisam se socijalizirao i ne znam ni kako naći djevojku. I da ju nađem, oboje moramo raditi, svakom djetetu osigurati vlastitu sobu, novu odjeću, mobitele, laptope, džeparac za izlaske, privatne liječnike i što sve ne. Dobit mjesto u vrtiću i još ga platit? Mene su moji mogli ostaviti samog cijeli dan, ja to ne bih smio. Naši roditelji su prije 30 godina ulagali puno manje živaca, novca i vremena u djecu.
Snaha i brat su se uselili u našu kuću. Renovirali svoju sobu i čekaju bebu. Snaha je rekla nekoliko puta "svakako sve ostaje nama". Ćutala sam, da ne pravim scenu u kući. E onda sam jednom rekla da ću uzeti sve što mi po zakonu pripada, pa i pola kuće. Nikome nije bilo pravo, ni roditeljima. Sada oni planiraju da prave ili kupuju svoju kuću, beba samo što nije došla, a roditelji mene krive da će morati uz malu bebu i kućom da se bave. Ljudi nisu ni svjesni šta znači život toliko ljudi pod jednim krovom, sa sve djetetom. Naravno, brat je tampon zona, totalno nesnađen i pogubljen, između žene koja je imala plan da sve uzme sebi (iako njoj ne pripada ništa), roditelja i "zle sestre". Žene, ne grabite tuđe, imate svoje roditelje pa njih žive sahranjujte i uzimajte nasljedstvo, ako imate šta. Ja sam dijete svojih roditelja, a ne snaha.
Želim muškarca kome nije bitno da li radim, koji bi mi dao sve, obezbedio me finsnsijski i našu decu sutradan. Da imam njegovu karticu i da me nikada ne pita niti proverava koliko i na šta tošim. Da me podržava šta god poželim da radim, bilo da idem na ples ili na neki kurs. E sada, ja uopšte ne trošim mnogo, već samo na najosnovnije potrebe, skromna sam, imam više hobija kojima sam zaokupljena i dosta stvari koje me interesuju, akademski sam građinin i obožavam svoju struku. Dakle, nije mi cilj da samo sedim kući i bogato se udam, ja mnogo volim i želim da radim u svojoj struci i nastavila bih tako. Samo eto, želim takvog muškarca. Dojadilli su mi današnji nesposobni muškarci koji me pitaju jel radim, koliko zarađujem, pa mišljenja da žena mora da doprinosi finansijski, da je manje vredna ako nema bilo kakav posao, da se zanemaruje njen doprinos kao majke i domaćice, da je nedovoljna njena uloga kao žene, već je bitno samo da li radi kao konj i koliki je rob novca.
Počelo je kao letnja avantura i brzo se pretvorilo u registrovano partnerstvo kao naredni korak nakon što je bila oduševljena mojim predlogom za venčanje. Govorila je da razume da veza verovatno neće potrajati ali će mi pomoći da rešim državljanstvo i zaposlenje preko nje. Evo već 3 godine otad i ništa, iako praktično sve planiramo kao bračni par. Pred naš put za novu godinu pitam hoćemo li se venčati u 2025-oj i sad mi govori da je stid zbog veoma velike razlike u godinama i što je njena ćerka starija od mene. Samo sat vremena posle se pravi kao da o ovome nismo ni razgovarali. U pitanju je žena vrlo liberalnog ponašanja i razmišljanja, u vrlo liberalnoj državi. Ljudi moji da li je moguće da me žena u svojim 50im zavlači svo vreme?! Dođe mi da joj kažem kako je i mene stid biti sa starom i vrlo gojaznom ženom i da se i meni gade devijacije koje od mene traži u krevetu, čisto da je spustim na zemlju.
Koleginica koju obožavam je objektivno sebi s*ebala život. Preko neta je upoznala lika rođenog u dijaspori. Tokom korone je avionom išla njemu na noge i trudila se da udovolji celoj njegovoj zatucanoj familiji. Đuvegija onda došao u naš grad, u njen stan gde ne radi ništa sem što se premešta s fotelje na kauč. Ne radi ništa ni za nju. Verio je posle nekoliko godina, neće da je ženi. U međuvremenu ona je ogroman deo svoje ušteđevine potrošila na VTO. U trudnoći narušila svoje zdravlje. Kada je konačno svoj život dovela u red i vratila se na posao... Opet je trudna. Ovaj i dalje neće da se ženi. Njena je ideja da kad se drugo dete rodi, uoči krštenja, umoli njegove kumove da umole njega da je konačno oženi tad. Ona je lepa žena, samostalna, vredna, uspešna u poslu, inteligentna (uprkos nesrećnom izboru partnera), dobra, fina. Toliko želi svima da pomogne. Svima osim sebi. Ne znam kako da joj objasnim da takvom može ceo fudbalski tim izroditi. Nije mu bitna. Samo ce jednom otići i kraj.
Cura mi se žali na jake migrene, išla je neurologu, uzrok nije pronađen. Propisali su joj neku terapiju, kaže da joj je bolje od toga, ali da i dalje ponekad ima bolove. Živcira me što ona ponekad dođe s posla i odmah ide u krevet jer ju boli glava i tad traži da spavaća soba bude u potpunom mraku i da je tišina, da ja ne pričam ni s njom ni na telefon, čak i da je TV u drugoj sobi posve stišanog zvuka. OK, boli te glava, boli nekad i mene, ali baš da cijeli svijet mora stati, živcira me to.
Zašto ljudi vode pse u kafić? Kako nemaju razumijevanje prema drugima? Sjedim na kavi i ne mogu se opustiti jer mi belgijski ovčar kruži oko stola. Znam da me više od 50% vas neće razumijeti, al nije pravedno koliko životinje danas imaju prava. Hvalite adult kafiće, hotele... Zašto se ne uvedu zabrane za pse kao na nekim obalama ili javnim institucijama?
Imam najbolju buduću svekrvu na svetu! Razlog: baš u ovom trenutku sad se pripremamo za proslavu slave, ja sam ustala (imam ciklus, to meni jako teško i bolno pada) a one me zamolila da se vratim u krevet, donela mi čaj u krevet i rekla da jedino što mogu da joj pomognem ako želim je da postavim sto. Popila sam lekove, popiću i čaj, i ustaću da joj pomognem sve što treba koliko god me bolelo. Zaslužuje moje poštovanje do neba i nazad! Hvala Bogu na ovoj ženi.
Ne živimo svi zajedno, ovako je zbog slave danas.
Dečko me je zaprosio na moru. Šta sam mogla nego da pristanem. Plakala sam, ali od tuge. Kao da me neko zarobio. Sada planiram da vratim prsten. Jednostavno, ne mogu se udati za njega i to je to.